Kada je Aleksandar Vučić izjavio da je zadovoljan medicinskim osobljem, a gotovo u isto vreme rekao da Dragan Milić uradi „dve–tri operacije godišnje“, mnogi lekari su se zapitali – kako se zapravo meri rad u medicini. Jer medicina nije politička statistika.
Rad lekara, posebno kardiohirurga, ne meri se konferencijama za štampu nego operacionim salama, noćima provedenim u bolnici i godinama iskustva potrebnim da bi čovek uopšte smeo da otvori grudni koš pacijenta.
U bolnicama širom Srbija postoje ljudi koji decenijama nose taj teret. Među njima su kardiohirurzi koji iza sebe imaju hiljade operacija i generacije mladih lekara koje su obučavali. Zato mnogima zvuči apsurdno kada se takav rad svodi na jednu političku rečenicu. Ali problem nije samo u toj tvrdnji.
Problem je u tome što je Dragan Milić poslednjih godina postao jedan od retkih lekara koji javno govori o stvarnom stanju u zdravstvu u Srbiji. On govori o listama čekanja. O odlasku medicinskih sestara. O tome da se medicina ne može voditi političkim marketingom. I govori o paradoksima koji su svima vidljivi.
Recimo – kada ljudi koji svakodnevno na televizijama brane savršenstvo srpskog zdravstva, sami odlaze na operacije u inostranstvo. Tako smo nedavno mogli da vidimo kako Dragan J. Vučićević, vlasnik tabloida Informer, odlazi na rutinsku operaciju u Nemačka. Ako je zdravstveni sistem u Srbiji toliko dobar koliko nam se govori – zašto se rutinske operacije rade u Nemačkoj? To pitanje ne postavlja samo Dragan Milić. Postavlja ga i svaki lekar koji godinama radi u bolnici i gleda kako se sistem krpi improvizacijama.
U bolnicama širom Srbije nedostaje medicinskih sestara. One koje su godinama učile posao odlaze. Na njihova mesta ponekad dolaze ljudi koji su do zdravstvene profesije stigli kroz brze prekvalifikacije. Na papiru to izgleda kao rešenje.
U praksi to često znači da u noćnoj smeni pored pacijenta stoji osoba koja nema iskustvo da prepozna ozbiljno pogoršanje stanja. Da zna kada infuzija mora odmah da se zaustavi. Da prepozna znakove sepse, šoka ili naglog pada pritiska.
Medicina, međutim, nije profesija u kojoj se greške lako popravljaju. U bolnici se ne vidi odmah politička odluka. Ona se vidi kasnije – u propuštenoj terapiji, u pogrešno postavljenoj infuziji, u pozivu lekaru koji je stigao prekasno. Lekari to znaju jer svakodnevno gledaju posledice.
Zato među zdravstvenim radnicima postoji gorak osećaj kada se govori o „zadovoljstvu sistemom“. Jer oni znaju da kvalitet zdravstva ne zavisi od političkih izjava nego od ljudi koji stvarno rade. Od lekara koji operišu i kada su iscrpljeni. Od sestara koje znaju da prepoznaju opasnost pre nego što monitor počne da pišti. I od sistema koji mora da shvati da medicina nije mesto za improvizaciju.
Kada pacijent dođe u bolnicu, njemu nije važno ko je na vlasti i ko je u kojoj stranci. On veruje da će osoba pored njegovog kreveta znati šta radi. Zato pitanje nije da li je vlast zadovoljna medicinskim osobljem.
Pravo pitanje je: da li su pacijenti bezbedni u sistemu u kome se istina sve češće doživljava kao napad. A medicina je možda jedina profesija u kojoj ignorisanje istine vrlo često znači – nečiji život.
dr Svetlana Cvijanović
