Белгијски психолог Матијас Десмет тврди да се тоталитаризам не рађа из зле намере политичара, већ из колективне психолошке динамике. Он настаје када се друштво налази у стању дубоке несигурности, страха и губитка смисла. У том вакууму, маса тражи спас у наративу који јој нуди једноставно објашњење и јасно дефинисаног вођу. Ако ту теорију применимо на Србију, слика постаје запањујуће препознатљива.
- Изолација и атомизација друштва
Десметов први услов за тоталитаризам је друштвена изолација. Србија је већ деценијама у стању разбијености — економске, идеолошке и моралне. Људи су уморни, прекарни рад их је обесмислио, породице се распадају, пријатељства нестају у токсичној атмосфери сумње. У таквом окружењу, власт не мора много да ради — довољно је да одржава хаос, да би грађани остали пасивни. Атомизовани појединци не верују ни себи ни другима, али верују у вођу који обећава стабилност. То је прва фаза масовне формације: колективна глад за „спаситељем“. - Губитак смисла и моралног оријентира
Десмет пише да је модерни човек изгубио осећај смисла и вере у институције. Србија је овде готово школски пример. Институције не постоје – оне су декор, кулисе на сцени једне централизоване моћи. Људи више не верују ни у судове, ни у медије, ни у образовни систем. Када нестане поверења у структуре, остаје само фигура вође као једини симбол континуитета. Вучић је то препознао: он не влада кроз институције, већ кроз емоционални однос с масом. У његовом дискурсу нема државе – постоји он лично, који се „борећи“ жртвује свакодневно за народ. Тај емотивни контакт постаје нова форма религије, замена за изгубљени смисао. - Страх и колективна анксиозност
Десмет упозорава да се масовна формација заснива на слободно плутајућем страху — осећају несигурности који тражи канализацију. Вучићев систем управо од тога живи. Сваки дан грађани се бомбардују порукама о „нападима споља“, „издајницима изнутра“ „тајкунима“, „злим амбасадама“, „опозиционим монструмима“. Страх постаје алат контроле, а анксиозност гориво лојалности. Занимљиво је што тај страх не мора бити рационалан: маса се не боји зато што постоји стварна претња, већ зато што јој власт стално даје емоционални оквир претње. Тиме се производи колективна хистерија, која замењује рационално размишљање. - Креирање наратива и „моралне мисије“
Када се маса формира, потребно је да добије морално оправдање. Десмет наводи да у тоталитарним друштвима људи верују да раде „праву ствар“. Вучићев наратив је управо то: борба против непријатеља, изградња „златног доба“, одбрана „националних интереса“. Он стално говори у месијанским терминима – као да лично носи судбину народа. У тој психолошкој матрици, свака критика власти постаје напад на заједницу. Онај ко поставља питања није грађанин, већ „непријатељ народа“. Тако се затвара Десметов круг: маса више не сумња, она верује. Није битно шта је истина, битно је ко је изговара. - Самоодрживи тоталитаризам
Десмет истиче да тоталитаризам опстаје не кроз репресију, већ кроз добровољно учешће. Српско друштво не мора да буде насилно потчињено – оно се само потчињава. Људи гледају истовремено хумористичне емисије које исмевају режим и информативне емисије које га славе. Та схизофренија производи апатију, а апатија чува систем. Није потребно затварати људе, довољно је да их се преплави пропагандом и лажном емоционалном топлином – сликом вође који „брине“. У таквој матрици, истина није забрањена; она је једноставно небитна.
Закључак: Десметово огледало Србије
Десмет упозорава да излаз из тоталитарне психозе не лежи у сукобу, већ у повратку аутентичном говору — у дијалогу, смеху, уметности, пријатељству, у свему што разбија масовну хипнозу. Ако погледамо Србију данас, видимо друштво које је изгубило поверење у реч, јер се реч
претворила у оружје. Људи се не смеју из радости, већ из сарказма; не говоре да би разумели, већ да би надгласали. То је тренутак у којем тоталитаризам постаје потпун — када маса више не види разлику између истине и лажи, јер јој је удобније да верује у причу него да погледа стварност.
Излаз из хипнозе: студенти као последња линија свести
Маттиас Десмет у својим анализама тврди да се тоталитарни системи не руше споља — они се топе изнутра, када се пробуди мали, али постојан део друштва који одбија да пристане на колективну илузију. Тај део он назива „глас разума“, и каже да је довољно да чини свега 10% популације да би разбио масовну формацију. У српском контексту, тај глас би могли бити — студенти. Али да би то били, прво морају поново постати оно што су некада били: савест друштва, а не његови посматрачи, већ активни учесници.
- Млади у сенци колективне анксиозности
Данас у Србији млади не верују да имају будућност. Власт им нуди само две опције: да се „снађу“ или да оду. Тако се формира генерација апатичних, али не и глупих људи — свесних манипулације, али преуморних да је оспоре. То је, по Десмету, савршено стање за одржавање тоталитаризма: свест без отпора. Када човек не верује да може ишта променити, он се повлачи. А када се повуче маса младих, друштво губи имунитет. - Универзитет — некада центар свести, данас сервис система
Деведесетих, студентски протести били су искра која је пробудила друштво из Милошевићевог нарцизма. Данас, универзитети више не ћуте. Професори нису у страху да изгубе положаје, студенти нису у страху да изгубе бодове. Академски простор је претворен у бирократски механизам, лишен идеје, дебате и слободе, био, више није ( већ годину дана). Десмет би рекао: „тоталитаризам је најстабилнији када образовање постане администрација.“ И заиста, у земљи у којој се диплома мери по политичкој подобности, а не по знању, формира се генерација без критичког мишића — савршена маса, мека, послушна и емоционално уморна. - Страх као валута послушности
Вучићев систем опстаје на емоцији страха — али не само код старијих. Код младих, страх има нову форму: страх од безнађа. Није их потребно застрашивати полицијом — довољно је да им се одузме нада да се било шта исплати. И управо ту настаје оно што Десмет назива колективна хипноза: свако осећа да нешто није у реду, али нико не верује да има право да то каже. Тако се ствара друштво тишине — и то не наметнуте, већ прихваћене. - Глас који буди
Десмет тврди да се маса не може разуверити логиком, већ аутентичношћу — говором који је лишен страха. У Србији тај говор последњих година поново долази из студентских редова: групе које организују протесте,који се шире по целој Србији хуманитарне акције, шетње за слободу, трибине о медијској цензури. Оне можда делују неважно, али оне су, по Десметовој теорији, прве пукотине у зиду. Јер, кад млади поново науче да се окупе, да размишљају, да се смеју власти — тоталитаризам почиње да пуца. Десмет то зове „реинтеграцијом смисла“ — враћањем осећаја да човек није сам, да заједница још постоји. - Повратак смисла кроз заједништво
Вучићев систем опстаје јер људи осећају да су сами. Зато је лек — заједништво, не револуција. Десмет каже: „Тоталитаризам не побеђује сила, него разговор, музика, уметност, сусрет између људи.“ Управо ту улогу студенти могу преузети: да врате дијалог у друштво које је оглувело. Да обнове кругове размене мишљења, културе и солидарности — да поново науче старије како се мисли слободно. Јер, ако старији верују да се више ништа не може, млади морају веровати супротно. То није само политички задатак, то је духовни чин — први отпор тоталитарној летаргији.
Трећи део: Глас који враћа светло
Ханнах Арендт је једном написала да је „сваки почетак чудо које спасава свет“. Маттиас Десмет је то чудо покушао да објасни психолошки — као тренутак када појединац престаје да буде део масе и поново постаје личност. У Србији, то чудо није питање идеологије, већ унутрашњег буђења: тренутка када човек схвати да га више није страх да мисли, да говори, да стоји сам — макар и насред тишине.
- Свет без истине
Тоталитаризам, каже Арендт, не почива на лажи, већ на уништењу истине. Јер кад истина више није важна, човек губи оријентир, а с њим и способност да разуме свет. У Србији смо дуго живели у таквом вакууму — истина је постала ствар укуса, чињенице су замењене „осећајем“, а мишљење – навиком послушности. Та духовна дезоријентација није производ једног човека, већ колективне потребе да се верује у некога, макар и погрешног. Десмет би рекао: то је срце масовне формације — колективно бекство од несигурности ка илузији
смисла. - Када млади почну да мисле
А онда, увек изнова, појави се искра. У библиотеци, на факултету, у дворишту кафића — група студената почне да поставља питања која
нико други не поставља. Не зато што су храбри, него зато што им је „досадно“ да ћуте и што схватају да ствари које се дешавају око њих, више нису „нормалне“. Из те „досаде“ често почиње слобода. Они не верују више у ауторитете, али верују у реч, у песму, у заједнички тренутак у којем се говори истина. То су они мали кругови Десметовог „глас разума“ — људи који не желе да руше, него да
разумеју. И управо то постаје најопаснији облик отпора. - Нова заједница — без вође
За разлику од старих револуција које су тражиле нове лидере, ово ново буђење тражи одсуство вође. Десмет упозорава да свака нова идолизација води у исти круг хипнозе. Зато млади не морају да имају вођу — довољно је да имају поверење једни у друге. Заједништво, не идол. Разговор, не парола. То је начин да се прекине психолошки механизам који одржава страх. Кад се у друштву поново појаве људи који се окупљају из радозналости, а не из послушности, тоталитаризам губи тло под ногама(да ли је то примењиво у Србији?). Арендт је то називала „обновом јавног простора“ — места где се истина не мери бројем, већ снагом присутности. - Уметност, иронија, нада
У друштвима заробљеним пропагандом, уметност постаје субверзија. Иронија — лек. Смех — оружје. Уметници, песници, студенти — они који пркосе униформности говора — постају глас светла који, како каже Десмет, „враћа смисао у свет који је изгубио способност да се чуди“. У Србији, тај глас није тих и упоран је. Он се јавља у песмама, муралима, перформансима, импровизованим трибинама. Он не тражи револуцију, већ поновно рођење поверења, само су на то силом прилика „натерани“. И то је можда најдубљи облик отпора који једно друштво може пружити. - Нови почетак
Арендт је веровала да је сваки човек способан за нови почетак јер је рођен — и да се из сваког рођења рађа могућност промене света. Десмет би додао: тај почетак не долази из политике, већ из унутрашњег смирења које препознаје лаж и одлучује да више не учествује у њој. У том смислу, промена у Србији неће доћи са врха, него одоздо — из тих простора где млади поново уче да верују себи. Када се тај процес догоди, власт губи моћ, јер масе више нема. Постоје само појединци — слободни, свесни и повезани.
Епилог
Када једног дана историја буде писала о овом времену, можда неће памтити политичаре, али ће памтити оне који су говорили када су сви ћутали. Биће то студенти, професори, уметници, лекари, обични људи који су, без оружја и страначких симбола, одбили да пристану на хипнозу. И можда ће тада неко рећи оно што је Десмет рекао на крају свог предавања: „Не побјеђује онај ко има моћ, већ онај ко остане свестан.“
А свест, једном пробуђена — више се не да успавати.
др Светлана Цвијановић
Фото: Војин Радовановић, Данас; Бета
