(О узлету духа и поразу назадног, популизма)
Након преваљеног првог фртаља 21. века, у целокупном људском друштву се и даље не зна довољно: шта је то правни систем? Да се о томе зна више, држим да не бисмо имали данашње громогласне наслове везане за ИЦЕ (Иммигратион анд Цустомс Енфорцемент) или оне невидљиве о Фронтекс-у (тхе Еуропеан Бордер анд Цоаст Гуард Агенцy), не бисмо имали појаву Ћациленд. Не бисмо имали ни маргинализацију вести о упаду полиције на Филозофски факултет у Новом Саду, о Студентском протесту, нити атаке на аутономију универзитета, нити преварне Мрдићеве реформе. Сведочимо муку закључаног Храма Светога Саве на Савиндан 2026. године и општем галиматијасу безумља који се дешава у Србији и свету. Овим текстом сигурно нећу измислити ништа ново нити желим да пишем овде читаву студију о сврси правног система, већ настојим да пренем сваког човека да почне да мисли о овој важној теми како би више спознао самога себе, те затим, верујем, јасније сагледао свет у ком је. Дакле, ово је моја скромна интроспекција вама драги читаоци који мислите.
Међу најједноставнијим примерима од којих би могли кренути са објашњењем синтагме правни систем јесу они из детињства (онтогенетски поглед). Када се деца играју жмурке, вије, траже и томе слично они већ тада усвајају, примењују и преносе некакве малене, правилима уређене дечије односе. Деца примењују та правила својих игара, тумаче их, мењају; деца итекако умеју и да санкционишу оне који се не придржавају правила њихове игре, те умеју и да злоупотребе та правила; а знају чак и како се односе према онима који нису у стању да иду у корак са правилима… некада их помажу толеришући њихову незрелост а некада их и одстране из свог друштва и неће са њима да се играју… Деца се удружују ради игре, али се и сукобе око правила, разилазе се. Читав један човечији свет у малом… предобразба каснијих образаца понашања.
Што се тиче обликовања појма правни систем кроз филогенезу, подсетио би на, код нас старозаветног, Светог цара Давида. У његовим поступцима се видело да је он умео и да закон стави изнад себе… Говоримо тад највероватније о гвозденом добу на Блиском истоку, 11. или 12. век пре Нове ере. Нове логистичке прилике тога доба обликовао је наравно и почетак употребе гвожђа, ког је било готово свуда те је исто било доступно и масовно коришћено за разлику од бронзе која је, због реткости калаја, била резервисана само за елиту. И нижи сталеж је сада могао имати гвоздени плуг, а сваки војник гвоздени мач.
У вези са овим умећем Светог цара Давида, касније, 1215. године у Енглеској кажу настаје први правни документ који се сматра неким првим уставом… Реч је о Великој повељи слободе (Магна царта либертатум). Велика повеља слободе је била практично један уговор између владара Јована Без Земље и властеле, настао дипломатски због побуне уједињених властелина, документ о нужној прерасподели моћи. Само четири године касније, на дијаметрално супротном углу Старог континента, 1219. године један државотворни светац је својим у монаштву разгорелим и обоженим микрокосмосом осветлио пут једном народу. Настао је први српски правни акт написан на народном језику, настало је Законоправило или Номоканон (који неки не сматрају уставом…). Овим се, генерацијски учено, утро пут слободи и њеној ваљаној спознаји. Законоправило Светог Саву показује као великог учењака свог времена, великог правника али и социолога, па чак и политиколошког визионара. Иако је Магна царта данас глобално познатија, Законоправило је у своје време било цивилизацијски много напреднији правни документ јер се ослањало на хиљадугодишњу традицију римског права, док је Магна царта била један ад хоц политички уговор (владара са удруженом опозицијом). Законоправило је било и много више од правних норми, оно је давало и кључ за њихову примену… а то је богоугодност. Тек са тим кључем можемо разумети правне норме… Богоугодност праву даје вертикалу. Прозорљиви Светац Сава је учврстио духовну вертикалу правном систему. Без теолошке перспективе појединаца, закон је крајње подесан не као путоказ слободе, него као оружје саможивих тлачитеља који се супротстављају Богу. Сваки човек је део свеопште заједнице људи, Бог је наш те смо зато сви род, пред Богом смо сви исти. Молитва Господа нашег Исуса Христа „Оче наш“ (најсавршенија и најважнија молитва хришћанства јер садржи све што човеку треба: слављење Бога, предају Његовој вољи, молбу за насушне потребе и тражење опроштаја), као устав појединца – устав устава! (Ово намерно наводим, како из данашње позиције Србије и појединаца у Србији, тако и у односу на Запад, отворено провоцирам размишљање.)
Касније, Душанов законик проглашен 1349. и допуњен 1354. године, такође представља један од најзначајнијих споменика словенског права уопште. Чланови 171. и 172. установљавају партицију судске власти од владара и њену потчињеност закону! Цар Душан је овим практично ограничио и сопствену самовољу и самовољу властеле, што је био веома напредан концепт за 14. век. Овај законик сведочи о потчињавању царске моћи закону, што је цивилизацијска тековина Византијског, Римског права.
Његов велик значај је и у покушају да се огромно царство Стефана Душана правно устроји, уреди по строгим, писаним правилима, угледајући се на византијску традицију, која је немојмо то ни случајно изоставити, од заборава спасила оно што данас називамо Римским правом, основу континенталног права уопште! Значај Византије за раније Римско право као и за касније континентално право је кључан. Да није било Византије тј. Источног римског царства, у ком је православно хришћанство објединило хеленску напредну мисао са старозаветном вером, највећи део правне традиције старог Рима био би неповратно изгубљен током мрачног средњег века на Западу. Византија није само сачувала те законе, већ их је систематизовала и прилагодила хришћанским вредностима, створивши темељ савременој европској цивилизацији. А данас се неки дрзнуше да разграђују правну државу.
Уставом Кнежевине Србије, познатим као Сретењски устав, који је донет у Крагујевцу 1835. године, је извршена трипартитна подела власти на законодавну, извршну и судску, што се и данас сматра стандардом демократије и уставности. Међутим, овај устав садржао је и једну прелепу и напредну одредбу која прописује да сваки роб који ступи на тло Србије постаје слободан човек. (Државе као Русија, Турска, Аустрија, Пруска у то време нису још имале устав…) Данас, готово два века касније, неки праве робље од својих суграђана.
Кључни појам и предуслов за размишљање о праву и правном систему уопште јесте слобода. Правни систем не само да је напослетку од државотворне важности, већ је он првенствено алат људима да уреде своју слободу (у крајњем и да је ограниче). Слобода је оно што је људима кроз разум од Бога дато, тај дар је од Бога у човека „У почетку“ усађен. Док, проблеми настају код илузије о трансферу слободе, код стварања илузија о преносу слободе на другога и илузије увећања нечије слободе на рачун других… у изигравању закона и у подметању превара уместо закона, превара којима обесмишљавају од Бога дату слободу и тако ударају на Божије назоре који су основа не само сваког права, већ свакој просвећеној мисли човека. Оно што је човечно посрће, пада кад поверује у ову фаталну илузију. Зато непросвећени, мрачни, који гаје овакве мизантропске опсене, не смеју у својим рукама имати било какву моћ над правним системом, они морају бити његов предмет. Толико о саможивим незналицама које се баве гојењем илузија о трансферу слободе.
На Рафаеловој, чувеној слици „Атинска школа“, Платон је приказан у лику Леонарда да Винчија, који прстом десне руке показује на небо. То исто је у Законоправилу учинио и наш сународник (владарског порекла, али ипак монашког, духовног опредељења), бавећи се уређењем, нормирањем свакодневног. Мудри Платон је у појму паидеја видео пут који душу окреће ка унутарњој светлости истине, док је калокагатија био старогрчки идеал лепог и доброг. Занимљив ми је однос између ова два појма који посматрам као симфонију пута и циља. Паидеја је процес васпитања и образовања, а калокагатија је крајњи резултат, идеал којем се тежи. Паидеја је у Античкој Грчкој представљала пут клесања човека који од сировог материјала у детињству, на крају у зрелој доби ствара грађанина, зрелог човека у ком је савршен баланс здравог, снажног и сразмерног, а при том моралног, храброг и мудрог (калокагатија).
На овако (светосавски) устројеној слободи данас стоји Студентски покрет у Србији (који аб фонтибус преноси истину изворног хришћанства и човекољубља па и хуманизма заметнутог још у Античкој Грчкој)… и рекао бих да тиме увелико предњачи у слободарском свету. У осталим случајевима борбе за слободу широм планете, па чак и у нашем парламенту, најчешће видим само пуку смену, лавирање, различитих нијанси сиве… Иако студенти у Србији наступају са таквог једног пиједестала, трона слободе, они нису и формално одликовани најсјајнијим одличјем?
Иступите коначно из те учмале Затупљивачеве сене; приђите им, разговарајте, уверите се сами шта раде, немојте да вам их неко други представља из своје мрачне мизантропске перспективе. Отвор’те деци храмове! (За тиме је и млад’ Растко вапио.)
Адвокат Иван Татић
