Како се пацијенти бришу из евиденције, а социјална помоћ претвара у механизам политичке контроле над најсиромашнијима. Непосредан повод за овај текст био је твит једне кориснице мреже X. Написала је да се њен супруг, који је годину дана чекао операцију кука, преко ноћи више не налази на листи чекања.
Без објашњења. Без обавештења. Без икаквог трага у систему. Ово објашњење није грешка, није изузетак. Сличних објава и сведочења има јако много. Људи су били на листама чекања на „сјајном “ 797.; 1391. месту; за две, три или пет године. Сада их нема. Без икаквог обавештења ни објашњења. Једноставно су нестали. А нису оперисани, срећом нису сви ни умрли. Листе чекања за операције кука и колена у Србији су вишедеценијски проблем. Оне су последица свесно запостављаног система, погрешних приоритета и политичког управљања здрављем као пропагандним ресурсом. Председник државе је тај проблем преузео лично, јавно наложивши да се листе „реше“ до краја 2026. године, „макар се не спавало“. То није била метафора, већ наређење. Упућено пре свега министру здравља и премијеру.
Реализација овог наређења је неизводљива. Не због лоше воље лекара, већ због елементарне математике: броја операционих сала, ортопеда, анестезиолога, кревета, рехабилитације и времена које једна озбиљна операција захтева. То зна свако ко има минимално знање о здравству. То зна и председник. Зато се проблем није решавао. Једноставно је уклоњен са сајта и постао невидљив.
Према подацима Републичког фонда за здравствено осигурање, у року од неколико дана крајем јануара и почетком фебруара, са листе чекања за операцију колена „нестало“ је 2.515 људи, а са листе за операцију кука још 1.804. Не постоје јавни подаци да су ти људи оперисани.
Не постоје објашњења где су преусмерени. Не постоје никакви одговори.
Сајт Министарства здравља упућује грађане на РФЗО, а на сајту РФЗО се види да подаци о листама чекања нису ажурирани од 2024. године. Пацијенти су, дакле, уклоњени из евиденције, али болест је и даље ту. Они сада постоје само као људи без статуса, без информације, без права, без икаквог механизма заштите. То није административна грешка. То је одлука.
Људи који се више не проналазе на листама су узнемирени и уплашени. Не знају да ли су „скинути“ јер ће ускоро бити оперисани или зато што су проглашени непожељним у статистици. Не знају да ли треба поново да се јаве, коме да се обрате, да ли су изгубили право. На њихова питања се не одговара. Не одговарају ни здравствене установе, ни РФЗО, ни Министарство здравља. Не одговара се ни новинарима. Ћутање у овом случају није пропуст. Ћутање је метода „решавања“ проблема. Ако нису јавно видљиви, онда практично ни не постоје.
Истовремено, држава демонстрира другу врсту „бриге“ о својим најугроженијим грађанима. ПИО фонд објављује резултате расподеле бањског лечења за пензионере са најнижим примањима, уз нагласак на оне који задњих пет година нису били на рехабилитацији. Акција се завршава, а готово истовремено се, уз велику медијску пажњу, најављује конкурс за доделу хуманитарних пакета грађанима чија примања не прелазе 34.201 динар. То није социјална политика. То је јавна демонстрација моћи над сиромашнима.Толико новца многи од њих потроше за доручак. Нема ничег понижавајућег у помоћи, али има у систему који најпре осиромаши становништво, а затим га држи у стању сталне зависности. Нема ничег хуманог у пакету хране који се додељује у атмосфери политичке лојалности. То је уцена. И то најнижа која вређа и понижава.
Ово није прича о неефикасној администрацији. Ово је прича о политичком моделу у којем се болесни бришу са листа да би се створио привид успеха, а сиромашни се хране да би се обезбедила послушност. Председник државе није посматрач тог процеса већ га он лично води. Јавним налозима и политичким притиском да се проблеми „реше“, макар само на папиру. Листе чекања су нестале. Пацијенти нису, а није нестала ни одговорност. И то је сада најтачнија дијагноза здравства у Србији.
Све овде набројано: брисање пацијената са листа чекања, ћутање институција, селективна „брига“ за сиромашне, хуманитарни пакети, бање, повремена великодушност државе има један једини циљ: обезбеђивање сигурних гласова на следећим изборима, кад год они били. И на онима после њих. И на сваким претходним.
То није нова пракса. Годинама уназад механизам је исти, само су улози расли. Некада су то били ситни поклони непосредно пред изборе. Затим једнократне помоћи. Данас се обећавају пољопривредне машине, трактори, асфалтирање улица, решавање комуналних проблема, додела намештаја, беле технике, субвенције, отпис дугова. Поклања се све, осим система који би функционисао без уцене. Све се поклања. А највише празна обећања до следећих избора.
Где је доња граница понижавања сопственог народа ради даљег опстанка на власти? Нема је очигледно јер су сва дна су
одавно пробијена.
Остаје само тишина оних који су избрисани, и гласови оних који су принуђени да бирају између достојанства и преживљавања. Али и између глупости и очувања енормног богатсва које су само у оваквом систему могли да стекну.
др Славица Плавшић
