Гледам јуче велике муке загребачког градоначелника Томислава Томашевића око организације дочека рукометне репрезентације Хрватске, која је на Европском првенству освојила бронзану медаљу. Дочек је прво требало да буде организован у четири сата, али пошто су рукометаши инсистирали да на прослави пева локална звезда Марко Перковић Томпсон, Томашевић се предомислио и отказао дочек. Ствар је у своје руке преузела Влада на челу са председником Андрејом Пленковићем и „дернек” је синоћ ипак одржан, а Хрватска се слично као и Србија потпуно поделила по том питању. То су већ „суседски” проблеми и не бих да се у то мешам. Ипак, морам још једну реченицу да напишем. Тај некакав „шериф” познатији по конспиративном надимку Томпсон је забрањен у више земљама ЕУ због тога што у неким песмуљцима промовише усташтво.
Ја ћу се бавити почецима народних весеља спортиста која су организавана код нас у Београду чији сам био актер, а богами и извештач за редакцију у којој сам тада радио.
Морам да кажем да је било баш лепо и да је испод балкона Старог двора било више десетина хиљада људи који су дошли да прославе први тријумф кошаркашке репрезентације. Као да јуче био тај 3. јул 1995. године када је тадашња репрезентација Југославије предвођена Ђорђевићем, Бодирогом, Даниловићем, Дивцем, Паспаљом, Савићем… дрмала европским баскетом. Дан раније у финалу у Атини „плави” су победили Литванију са 96:90 и стигли до злата. То славље је било незапамћено и та традиција је трајала пуних 36 година док недавно није укинута без икаквог објашњења. Градоначелник Александар Шапић се прави „мртав” и не оглашава се већ дуго.
Злато ватерполиста на недавно завршеном првенству Европе није прослављено на традиционалан начин. Ипак, свима је јасно да је то урађено због становника егзотичног насеља Ћациленд, које се налази испод славног балкона у срцу Београда. На тај начин су нам узели лепу прошлост, а плашим се да желе и будућност.
Вратимо се на јул 1995. године. Југославија је пуне четири године била под санкцијама УН због рата у Босни и Херцеговини. За то време нисмо играли ни на једном великом спортском такмичењу. Питање је да ли бисмо и тада играли да чувени Бора Станковић, у то време генерални секретар ФИБА, није својим ауторитетом „погурао” селекцију тадашње Југославије.
Народ жељан спортских узбуђења са великим нестрпљењем је чекао то такмичење и улице су у време утакмица нашег националног тима биле пусте. Нигде никога. Сви су били пред ТВ екранима и са огромним узбуђењем пратили дуеле наше репрезентације. Играла је Југославија изванредно и у девет утакмица славила исто толико победа и попела се на победничко постоље. Селектор је био Дуда Ивковић, а његов помоћник Жељко Обрадовић.
На путу до злата смо чак по два пута победили Грчку као домаћина и Литванију што је био својеврсни подвиг.
Због лудила које је настало на улицама после тријумфа у одлучујућој утакмици одлучено је да се дан касније организује општенародно весеље испред балкона Скупштине града Београда. Програм је водио Дејан Цукић, у то време члан састава Бајага и инструктори. Као клинац је тренирао кошарку у Црвеној звезди и Радничком, волео је тај спорт и добро је водио програм. На балкону је прозивао једног по једног играча, а затим и чланове стручног штаба, анимирао публику, стално певао. Свако име и презиме је изазивало хистерију међу присутним који су скандирали и певали разне песме.
Делирујум одушевљења је настао када је са звучника пуштена фамозна ствар Срђана Гилета Јанковића и његовог Електричног оргазма „Игра рок ен рол цела Југославија”. Та песма је постала својеврсна химна кошаркашке репрезентације која се тих година са свих великих такмичења враћала углавном са златом. Невероватно. Простор у центру града се тресао од скакања раздрагане масе, углавном младих људи. У сваком случају било је предивно вече. Сада су без речи укинута и та народна весеља. Србијом већ одавно дува депресија и народ је генерално лоше воље.
Почео сам са загребачким градоначелником Томиславом Томашевићем, а завршићу са нашим Томашевић Дејаном, новоизабраним председником Олимпијског комитета Србије и чланом СНС-а. Он је у то време тек напунио 22 године и био је најмлађи члан тима. На балкону је стајао крајње десно и при крају свечаности је као сви играчи добио прилику да се обрати окупљеном народу.
Рекох да сам био извештач са тог дешавања и већ сам имао десетак година новинарског стажа. Томашевић је узео микрофон и замолио присутне да га прате. Запевао је у то време велики хит некаквих навијачких група које су ми добрим делом и огадиле спорт. Ти стихови су гласили: „Вечерас је наша фешта, вечерас је наше вече, вечерас се Туђман пече, нек се пече и окреће ко га ј…. није им’о среће”.
У извештају са тог спектакла сам између осталог написао да је малу сенку на феноменално општенародно весеље бацио млађани центар Дејан Томашевић, који је певао песму која није баш била примерена датом тренутку. Сутрадан на уредништву и анализи броја се повела мало жешћа расправа о мом тексту. Као и сада у Хрватској тако се уредништво потпуно поделило око мог писања. Неки су сматрали да треба да добијем награду за извештај који је са две слике био најављен и на првој страни. Преовладали су они којима се мој коментар није допао тако да ни од награде није било ништа.
Није било награде, али не жалим. Остала је предивна успомена које се и данас радо сећам. Меша Селимовић давно написа: „Богатство је оно што могу да понесем где год одем, а то су успомене. Оне не могу да пропадну, не могу се потрошити, ни изгубити. Нити ми их ко може украсти”. Надам се само да нисам био досадан и да сте до краја прочитали ово моје сећање на далеки јули 1995. године.
Милорад Бјелогрлић
