(O uzletu duha i porazu nazadnog, populizma)
Nakon prevaljenog prvog frtalja 21. veka, u celokupnom ljudskom društvu se i dalje ne zna dovoljno: šta je to pravni sistem? Da se o tome zna više, držim da ne bismo imali današnje gromoglasne naslove vezane za ICE (Immigration and Customs Enforcement) ili one nevidljive o Fronteks-u (the European Border and Coast Guard Agency), ne bismo imali pojavu Ćacilend. Ne bismo imali ni marginalizaciju vesti o upadu policije na Filozofski fakultet u Novom Sadu, o Studentskom protestu, niti atake na autonomiju univerziteta, niti prevarne Mrdićeve reforme. Svedočimo muku zaključanog Hrama Svetoga Save na Savindan 2026. godine i opštem galimatijasu bezumlja koji se dešava u Srbiji i svetu. Ovim tekstom sigurno neću izmisliti ništa novo niti želim da pišem ovde čitavu studiju o svrsi pravnog sistema, već nastojim da prenem svakog čoveka da počne da misli o ovoj važnoj temi kako bi više spoznao samoga sebe, te zatim, verujem, jasnije sagledao svet u kom je. Dakle, ovo je moja skromna introspekcija vama dragi čitaoci koji mislite.
Među najjednostavnijim primerima od kojih bi mogli krenuti sa objašnjenjem sintagme pravni sistem jesu oni iz detinjstva (ontogenetski pogled). Kada se deca igraju žmurke, vije, traže i tome slično oni već tada usvajaju, primenjuju i prenose nekakve malene, pravilima uređene dečije odnose. Deca primenjuju ta pravila svojih igara, tumače ih, menjaju; deca itekako umeju i da sankcionišu one koji se ne pridržavaju pravila njihove igre, te umeju i da zloupotrebe ta pravila; a znaju čak i kako se odnose prema onima koji nisu u stanju da idu u korak sa pravilima… nekada ih pomažu tolerišući njihovu nezrelost a nekada ih i odstrane iz svog društva i neće sa njima da se igraju… Deca se udružuju radi igre, ali se i sukobe oko pravila, razilaze se. Čitav jedan čovečiji svet u malom… predobrazba kasnijih obrazaca ponašanja.
Što se tiče oblikovanja pojma pravni sistem kroz filogenezu, podsetio bi na, kod nas starozavetnog, Svetog cara Davida. U njegovim postupcima se videlo da je on umeo i da zakon stavi iznad sebe… Govorimo tad najverovatnije o gvozdenom dobu na Bliskom istoku, 11. ili 12. vek pre Nove ere. Nove logističke prilike toga doba oblikovao je naravno i početak upotrebe gvožđa, kog je bilo gotovo svuda te je isto bilo dostupno i masovno korišćeno za razliku od bronze koja je, zbog retkosti kalaja, bila rezervisana samo za elitu. I niži stalež je sada mogao imati gvozdeni plug, a svaki vojnik gvozdeni mač.
U vezi sa ovim umećem Svetog cara Davida, kasnije, 1215. godine u Engleskoj kažu nastaje prvi pravni dokument koji se smatra nekim prvim ustavom… Reč je o Velikoj povelji slobode (Magna carta libertatum). Velika povelja slobode je bila praktično jedan ugovor između vladara Jovana Bez Zemlje i vlastele, nastao diplomatski zbog pobune ujedinjenih vlastelina, dokument o nužnoj preraspodeli moći. Samo četiri godine kasnije, na dijametralno suprotnom uglu Starog kontinenta, 1219. godine jedan državotvorni svetac je svojim u monaštvu razgorelim i oboženim mikrokosmosom osvetlio put jednom narodu. Nastao je prvi srpski pravni akt napisan na narodnom jeziku, nastalo je Zakonopravilo ili Nomokanon (koji neki ne smatraju ustavom…). Ovim se, generacijski učeno, utro put slobodi i njenoj valjanoj spoznaji. Zakonopravilo Svetog Savu pokazuje kao velikog učenjaka svog vremena, velikog pravnika ali i sociologa, pa čak i politikološkog vizionara. Iako je Magna carta danas globalno poznatija, Zakonopravilo je u svoje vreme bilo civilizacijski mnogo napredniji pravni dokument jer se oslanjalo na hiljadugodišnju tradiciju rimskog prava, dok je Magna carta bila jedan ad hoc politički ugovor (vladara sa udruženom opozicijom). Zakonopravilo je bilo i mnogo više od pravnih normi, ono je davalo i ključ za njihovu primenu… a to je bogougodnost. Tek sa tim ključem možemo razumeti pravne norme… Bogougodnost pravu daje vertikalu. Prozorljivi Svetac Sava je učvrstio duhovnu vertikalu pravnom sistemu. Bez teološke perspektive pojedinaca, zakon je krajnje podesan ne kao putokaz slobode, nego kao oružje samoživih tlačitelja koji se suprotstavljaju Bogu. Svaki čovek je deo sveopšte zajednice ljudi, Bog je naš te smo zato svi rod, pred Bogom smo svi isti. Molitva Gospoda našeg Isusa Hrista „Oče naš“ (najsavršenija i najvažnija molitva hrišćanstva jer sadrži sve što čoveku treba: slavljenje Boga, predaju Njegovoj volji, molbu za nasušne potrebe i traženje oproštaja), kao ustav pojedinca – ustav ustava! (Ovo namerno navodim, kako iz današnje pozicije Srbije i pojedinaca u Srbiji, tako i u odnosu na Zapad, otvoreno provociram razmišljanje.)
Kasnije, Dušanov zakonik proglašen 1349. i dopunjen 1354. godine, takođe predstavlja jedan od najznačajnijih spomenika slovenskog prava uopšte. Članovi 171. i 172. ustanovljavaju particiju sudske vlasti od vladara i njenu potčinjenost zakonu! Car Dušan je ovim praktično ograničio i sopstvenu samovolju i samovolju vlastele, što je bio veoma napredan koncept za 14. vek. Ovaj zakonik svedoči o potčinjavanju carske moći zakonu, što je civilizacijska tekovina Vizantijskog, Rimskog prava.
Njegov velik značaj je i u pokušaju da se ogromno carstvo Stefana Dušana pravno ustroji, uredi po strogim, pisanim pravilima, ugledajući se na vizantijsku tradiciju, koja je nemojmo to ni slučajno izostaviti, od zaborava spasila ono što danas nazivamo Rimskim pravom, osnovu kontinentalnog prava uopšte! Značaj Vizantije za ranije Rimsko pravo kao i za kasnije kontinentalno pravo je ključan. Da nije bilo Vizantije tj. Istočnog rimskog carstva, u kom je pravoslavno hrišćanstvo objedinilo helensku naprednu misao sa starozavetnom verom, najveći deo pravne tradicije starog Rima bio bi nepovratno izgubljen tokom mračnog srednjeg veka na Zapadu. Vizantija nije samo sačuvala te zakone, već ih je sistematizovala i prilagodila hrišćanskim vrednostima, stvorivši temelj savremenoj evropskoj civilizaciji. A danas se neki drznuše da razgrađuju pravnu državu.
Ustavom Kneževine Srbije, poznatim kao Sretenjski ustav, koji je donet u Kragujevcu 1835. godine, je izvršena tripartitna podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, što se i danas smatra standardom demokratije i ustavnosti. Međutim, ovaj ustav sadržao je i jednu prelepu i naprednu odredbu koja propisuje da svaki rob koji stupi na tlo Srbije postaje slobodan čovek. (Države kao Rusija, Turska, Austrija, Pruska u to vreme nisu još imale ustav…) Danas, gotovo dva veka kasnije, neki prave roblje od svojih sugrađana.
Ključni pojam i preduslov za razmišljanje o pravu i pravnom sistemu uopšte jeste sloboda. Pravni sistem ne samo da je naposletku od državotvorne važnosti, već je on prvenstveno alat ljudima da urede svoju slobodu (u krajnjem i da je ograniče). Sloboda je ono što je ljudima kroz razum od Boga dato, taj dar je od Boga u čoveka „U početku“ usađen. Dok, problemi nastaju kod iluzije o transferu slobode, kod stvaranja iluzija o prenosu slobode na drugoga i iluzije uvećanja nečije slobode na račun drugih… u izigravanju zakona i u podmetanju prevara umesto zakona, prevara kojima obesmišljavaju od Boga datu slobodu i tako udaraju na Božije nazore koji su osnova ne samo svakog prava, već svakoj prosvećenoj misli čoveka. Ono što je čovečno posrće, pada kad poveruje u ovu fatalnu iluziju. Zato neprosvećeni, mračni, koji gaje ovakve mizantropske opsene, ne smeju u svojim rukama imati bilo kakvu moć nad pravnim sistemom, oni moraju biti njegov predmet. Toliko o samoživim neznalicama koje se bave gojenjem iluzija o transferu slobode.
Na Rafaelovoj, čuvenoj slici „Atinska škola“, Platon je prikazan u liku Leonarda da Vinčija, koji prstom desne ruke pokazuje na nebo. To isto je u Zakonopravilu učinio i naš sunarodnik (vladarskog porekla, ali ipak monaškog, duhovnog opredeljenja), baveći se uređenjem, normiranjem svakodnevnog. Mudri Platon je u pojmu paideja video put koji dušu okreće ka unutarnjoj svetlosti istine, dok je kalokagatija bio starogrčki ideal lepog i dobrog. Zanimljiv mi je odnos između ova dva pojma koji posmatram kao simfoniju puta i cilja. Paideja je proces vaspitanja i obrazovanja, a kalokagatija je krajnji rezultat, ideal kojem se teži. Paideja je u Antičkoj Grčkoj predstavljala put klesanja čoveka koji od sirovog materijala u detinjstvu, na kraju u zreloj dobi stvara građanina, zrelog čoveka u kom je savršen balans zdravog, snažnog i srazmernog, a pri tom moralnog, hrabrog i mudrog (kalokagatija).
Na ovako (svetosavski) ustrojenoj slobodi danas stoji Studentski pokret u Srbiji (koji ab fontibus prenosi istinu izvornog hrišćanstva i čovekoljublja pa i humanizma zametnutog još u Antičkoj Grčkoj)… i rekao bih da time uveliko prednjači u slobodarskom svetu. U ostalim slučajevima borbe za slobodu širom planete, pa čak i u našem parlamentu, najčešće vidim samo puku smenu, laviranje, različitih nijansi sive… Iako studenti u Srbiji nastupaju sa takvog jednog pijedestala, trona slobode, oni nisu i formalno odlikovani najsjajnijim odličjem?
Istupite konačno iz te učmale Zatupljivačeve sene; priđite im, razgovarajte, uverite se sami šta rade, nemojte da vam ih neko drugi predstavlja iz svoje mračne mizantropske perspektive. Otvor’te deci hramove! (Za time je i mlad’ Rastko vapio.)
Advokat Ivan Tatić
