Да је Хајдук Вељко жив не би се тај олош, башибозук и фукара шетали по Његовој Неготинској Крајини, лагали, варали, обећавали, крали, претили, отимали од поштених крајинских домаћина и оно мало преосталих на огњишту свом за који је Вељко главу дао… Не би дописивали у бирачки списак око 7500 непостојећих и мртвих душа, не би покрали још једне изборе који то нису.

Нису вала ни по чему. Ни по медијској презентацији кандидата, ни по инфраструктури, ни по ажурираном списку, ни по поштењу. Они јањичари све могу. И чадоре да подижу и у Неготину и у Биограду, где год им се прохте. Јер све су преотели, и земљу и људе.

Иду, тумарају џиповима по крајинским селима, где се једва стиже. Путеви никакви, и за Кушљу тешки. Продавница нема. Само закоровљених њива и винограда. Мрак и тама.

Да је садашњем обор кнезу било добро у Вијени, остао би, али лепше се живи у Неготину од политике, него од рада. Никад није, и не зна.

Ех, да је Хајдук Вељко жив, или да барем наследника има све би их сабљом у једном цугу. За изборе треба пером, али перо има чудан рукопис. Оће други народ да доведу, све су припремили за једну сендвичарску екскурзију.

Ту би Вељко запевао
” И ја имам силна војска
Силна војска три нахије…”

Да је жив умро би од муке што се неки продали… Продане душе

Синиша Стојчић

Фото: Данас, С. М. Јовановић