Динко Грухоњић је лажни борац за медијске слободе, грађанска права и генерално све оно што чини демократију!
Он је нешто друго: србомрзац и антисрпски пропагандиста широког спектра дејства, који своје систематске активности у корист регионалних центара моћи који делују против Срба, прикрива залагањем за све оно што свако нормалан подржава у сфери слободе и демократије. При томе није проблем што је лобиста наших националних опонената, па ни то што је крајње малициозан и агресиван, већ се невоља огледа у томе што компромитује демократију и истинске борце за ослобођење Србије од ауторитаризма.
Просудите и сами! Недавно је у интервјуу за сарајевску „Слободну Босну“ – по ко зна који пут – Србију оптужио за сва могућа зла у региону, Милорада Додика је назвао издајником (ваљда унитарне исламистичке Босне о каквој сања), најутицајнији српски политичар у Црној Гори Андрија Мандић за њега је четнички фактор дестабилизације те земље (јер он и још преко 200 хиљада тамошњих Срба неће да се одрекну својих корена), Срби у Војводини који су желели и желе да буду део матичне републике а не топовско месо у неком новом етничком и државном сепаратистичком пројекту налик ономе који су титиоисти наметнули Црној Гори, за њега су великосрпски клеронационалисти. И тако у недоглед.
Само су Мило Ђукановић, Алија Изетбеговић, Фрањо Туђман и Аљбин Курти – стиче се утисак – за Динка вредни похвала, док све што је српско заслужује сатанизацију. Онда, разуме се, да је за Вучића највећа срећа када такав Грухоњић похвали студентски покрет који се бори за демократизацију Србије!
Одмах после његових најновијих али и ранијих шовинистичких иступања, вероватно у складу са тајним договором, форсирано се укључе сви СНС режимски пропагандни механизми и почну да гаде оне који се данас боре против Вучићевог квислиншког и ауторитарног картела. Као, Грухоњић је прави одраз онога шта они мисле и зашта се залажу.
Којешта! Он је пре друго лице Вучићевог режима. Алек без Косова је велеиздајник који је нанео српским интересима, од наше јужне покрајине па надаље, огромну штету. Самим тиме је, наравно, драг људима као што је Динко. Они га нападају да би га ојачали. Својим антисрпством дају му лажни патриотски „кредибилитет“, као што својом подршком студентско-грађанском покрету, компромитују борце против СНС картела.
Уосталом, Грухоњић и Вучић одавно имају тајне канале за везу, те су њихови сукоби, да то поновим, вешто изрежирани. У једном периоду Динко је био и отворено кључни човек у комисији СНС Министарства културе која је додељивала средства медијима. После су обе антисрпске стране, јавна и прикривена, процениле да им се више исплати да сарадњу убудуће сакрију застором лажног међусобног рата, у складу са тим је дефинисан нови модел обострано корисних односа.
Узимајући све то у обзир, јавља се основана сумња у вези са случајем професорке Јелене Клеут. Нема сумње да је она на крајње сумњив начин избачена са Филозофског факултета у Новом Сад. То је свакако за осуду. Политика је једно, а правне норме су нешто друго. Бар би тако требало да буде. Но, чињеница је и да је она блиска Грухоњићу.
Да ли се у вези са реченим онда можда ради о томе да поменуте две антисрпске фракције – једна СНС лажно патриотска и друга отворено по мери следбеника Алије Изетбеговића, Мила Ђукановића и њима сличних – покушавају да наметну оне који ће на крилима студентског покрета сутра играти значајну политичку улогу? Можда је у питају лукава продукција нових „српских“ а „демократских“ лидера, по мери Загреба, Сарајева, Приштине и Брисела, тако што се они данас, уз помоћ режимских јуришника, промовишу као жртве СНС естаблишмента?
Да би отклонили сумње да је тако, они у Новом Саду који желе да заједничка борба свих нас за демократизацију Србије успе, те да се она кончано трансформише у нормалну државу која штити националне интересе упоредо са правима свих грађана, морају да се ограде од закулисних Вучићевих играча као што је Грухоњић, који својим антисрпским екстремизмом загађују средину којој наводно припадају, а јачају оне против којих се као боре!
Драгомир Анђелковић
