Александар Солжењицин је можда најбоље успео да дефинише начин како функционише неки режим попут Вучићевог и шта је тајна његовог опстанка. У тексту “Не живети у лажи” објављеном непосредно пре него што ће га совјетске власти протерати и одузети му држављанство, констатовао је да обичан човек не може сам да сруши диктатуру, јер не поседује војску и полицију, нема новине, ни власт, али, ипак, може много тога да учини. А то је, сматра Солжењицин, да одбије да учествује у лажи, да не напише оно што зна да није истина, да не потпише оно у шта не верује, да не узвикује паролу са којом се не слаже, да не аплаудира говору и говорнику којег презире… Јер, како то објашњава Солжењицин, аутократија не почива само на полицији, затворима и пропаганди, већ опстаје захваљујући милионима малих уступака људи који кажу “знам да није истина, али шта ја могу”.
Солжењицин зато није тражио од свакога да постане херој, већ је указивао на најмањи облик отпора доступан практично свима. А то је, не дозволи да лаж говори нашим устима и потписује се нашим именом.
Ако већ један човек можда не може да сруши цео систем, оно што сигурно може то је да му ускрати сопствени глас. Сви они који сматрају да немају довољно снаге да победе лаж, увек могу да одбију да она пролази и постане део њих.
Поставља се, међутим, питање како то објаснити оним бројним људима који се окупљају по шатрама које организује СНС, где уз печење и пиће масним рукама до бесвести аплаудирају разним пијаним баљезгаријама које им саопштава особа која глуми председника Србије. Зар је образ толико постао у нашем народу јефтин да избегли из Олује под тим истим шатрама љубе руке једној Ани Брнабић или су спремни за обећање од 50 евра да се понижавају колико год то од њих владајућа клика очекује. Узвикују “Ацо Србине” човеку који је као нико пре понизио и издао све што је српско. Који је то степен испирања можданих вијуга кад све то гледамо у директним преносима и не реагујемо осим повременог општег згражања.
Оно што је додатно страшно, нису људи који се по шатрама окупљају без довољно свести о ономе шта чине и зашто то раде, највећи проблем су људи који имају свест и знање, али се исто понашају ко они окупљени под шатрама од Академије, преко Цркве и разних НВО, до Универзитета… Разлика је само у томе што ови тзв. свесни користе посебне рукавице како се не би видели трагови масног печења док додирују и аплаудирају истим људима.
Вучић је успео да од Србије направи Ћациленд, а од Информера створи начин комуникације са народом који не жели да прогледа и види каква је пропаст на сцени и да нам ускоро, ако овако наставимо, неће више бити спаса. Јер, за њих лепота и квалитет представљају највећи увреду. Сваки таленат доживљају као провокацију, а исказани карактер као покушај ликвидације и уклањања свега негативног што су створили. Ружни, прљави, зли, некарактерни и неспособни су успоставили свој систем вредности заробивши Србију и све нас. Време је да престанемо да будемо њихови таоци.
У једном од бројних Вучићевих иступа под јаким дејством алкохола и лекова приметио је да му се допада песма “нисам те се нагледао”. Можда се он мученик није нагледао, али ми њега свакако јесмо. И то за два живота. Промене су неизбежне. Ко то није у стању да види нек се бар склони да не смета. Учимо од Солжењицина. Бар нешто. Занемаримо Зеленског. Он је издајник ко и Вучић. Ако ништа друго нисмо у стању да урадимо увек можемо бар да кажемо –
Студенти побеђују!
Срђан Шкоро
