Прегледајући сопствену архиву, пронађем ових дана једну своју необјављену беседу посвећену др Радовану Караџићу, коју сам – као један од оснивача Двери – одржао у оквиру „Радованове вечери” 12. јуна 2009. године у Торонту. Два су разлога која ме инспиришу да је сада први пут јавно објављујем.
Први је тај што се о Радовану Караџићу, једном од очева оснивача Републике Српске, толико срамно мало говори и брине док труне у британском затвору. Ми, савремени Срби, издали смо и предали нашим непријатељима своје најбоље људе као што је управо први председник Републике Српске др Радован Караџић. То је срамота наше генерације. Упркос томе његово име остаће да светли будућим генерацијама и налазиће се на првим страницама наших историјских уџбеника онда када Срби поново буду слободан и храбар народ. Не само Срби већ и сви Европљани учиће ко је био први модерни европски хришћански политичар и како се прави национална држава у време глобалистичког зла.
Други разлог је што – са највећим задовољством – могу да потпишем сваку реч коју сам изговорио пре 18 година, и да констатујем да је ова беседа издржала тест времена и дочекала своје пунолетство тако да у наставку могу да је пренесем без икаквих измена.
Много је разлога због којих се говори против Радована Караџића. Овај истакнути савремени српски књижевник, необични песник и романописац чије је врхунско књижевно дело неоправдано остало у сенци његове велике политичке харизме, постао је „опасан човек” који „у време уписује опасан знак”, а тај знак заправо је оно против чега се говори и због чега Радован Караџић толико смета. Он је „наш сведок”, како је то луцидно аутопоетички наговестио још у својој давној и чудесној песми „Мирнодопски извештај”, који у наше име брани наше духовне и националне вредности, али и читаво европско наслеђе. НЈегово политичко дело представља исувише опасан пример за друге, не само у српским размерама.
Значај Републике Српске
Најпре, Радован Караџић, као први председник Републике Српске, неизбрисив је из историје српског народа. То и јесте главни проблем оних који би да у Хагу прекрајају српску историју и пишу је испочетка, мењајући биографију српског народа према својим потребама и интересима. И сребреничка медијска творевина направљена је само да би се омогућило лакше бомбардовање РС, протеривање Срба из Републике Српске Крајине и неутрализовање војног и политичког вођства Срба у РС, на челу са др Радованом Караџићем. На сребреничком миту требало је изградити правно-политичку пресуду о геноцидности РС и тако извести њено укидање и утапање у наметнуту БиХ. Међутим, Република Српска сада је већ историјска чињеница коју бране међународни уговори и бескрајна љубав српског народа.
Када се загледамо уназад 20 година видећемо огроман низ историјских пораза српског народа и једну једину историјску победу – Републику Српску. Она је живи доказ да је српски народ непобеђен, историјски жив и способан да се избори за своје трајање и своју државу.
Република Српска је и авангарда нове националне идеје у Европи, прва тачка хришћанског отпора изнова надирућем исламском освајачу и велики бранич аутентичне хришћанске Европе, ка којој ће се морати вратити сви европски народи ако буду желели сопствени спас.
Многима је трн у оку и пример како је Република Српска била заснована као држава, на којим темељима и вредностима. НЈен повратак сагласју између Цркве и Државе, увођење веронауке у школе, давање националног карактера Универзитету, Војсци, медијима и држави у целини – итекако су проблем за све оне који би да српски народ одвоје од остваривања сопственог националног идентитета и интереса.
Таква Република Српска неодвојива је од таквог оснивача и првог председника. Све његове личне и политичке мане и погрешни потези, ако их је било, губе се пред снагом ове историјске чињенице и примера који надахњују и штите, или, како би песник рекао – „радују и плаше”.
Значај Радована Караџића
Не знам колико је уопште примећена суштински битна ствар у вези са личношћу и делом др Радована Караџића, а то је да се ради о јединственој политичкој појави у новијој европској историји – аутентичног хришћанског политичара. У времену када у Европи више нема великих политичара и визионара, када нас воде политички кловнови и клонови, кепеци и манекени, појава овог песника-државника заиста је нешто необично и драгоцено. Можда управо то додатно плаши, смета, штрчи, опасно може да делује на друге својим примером?
Јер бити Христов данас, бити на страни овог највећег историјског знака против кога се стално говори, значи бити на путу свим антихристовим силама од овога света, значи и страдати, значи и умрети можда за Христа, али и вечно живети на оба света.
Али, највећи проблем је дефинитивно Радованов пример за Србију, опасност да се тако нешто понови у Србији, да и тамо постане могућ такав политичар и таква држава. То је убедљиво најважнији разлог зашто смета Радован Караџић и због чега треба да буде укаљано и угашено свако историјско сећање на њега.
Српски сабор Двери настоји управо супротно: да подсећа на овај историјски пример и ради на томе да се у Србији појави нови Радован, доказ да је могуће и у 21. веку имати српског хришћанског лекара, књижевника, учитеља, политичара, државника, као и да Србија може бити национална држава. Узалудно је ухапсити Радована и држати га на робији, исто онако као што је било узалудно спалити мошти Светога Саве, јер се не да утамничити слободарски хришћански дух српског народа из кога је све и потекло.
Зато је епска прича о Радовану Караџићу као модерном хајдуку и устанику толико позната новим генерацијама и оне неодољиво хрле за овим националним архетипом, следујући његовој визији и политичком примеру. И што га више гоне, суде, тамниче, то му више додају светлости на ову историјску фреску.
Пост сцриптум, Чачак 2026: За мене лично први, доживотни и највећи српски председниче, др Радоване Караџићу, желим ти доброг здравља и да до краја свог живота угледаш светлост дана и слободе из британског казамата у коме се тренутно налазиш, настављајући успешно своју духовну и националну мисију савременог српског просветитеља и државника. О теби ће Срби и други Европљани тек писати, док дођу себи.
Бошко Обрадовић
