Ако бисмо веровали Поглавичинином видовданском завету (само још неколико недеља – не месеци – бићу председник), прошло је минимум 10 дана откако он и није председник Републике јер је поднео оставку на то место.
Додуше, ми јесмо, то јест он лично и његови партијски пајташи, јесу увелико у предизборној кампањи, али избори нису расписани, а по најновијој његовој (36. од почетка прошле године) председничкој паралажи, неких тамо, незнано којих, избора биће тек за три месеца, тј. за Митровданак – хајдучки растанак.
О Светом Пантелејмону мук. Занемели и русољуби, но и укрофили; сном мртвијем заспали електронски и писани вучићоиди. Тек, хорска сатанизација 100 наводно „ветираних“ кандидата са студентске листе, Орбанова труба из Гуче и поглавица Лав Који Седи На Две Хоклице (ЛКСНДХ) особно испод шатре у Белегишу, о Светој Петки Трновој, прекрише Зеленског к’о „сњегови и шаш“.
Карл Маркс је написао нешто што би се, у најслободнијем смислу, могло протумачити и овако: Човек мисли онако како му стомак налаже. Или, сасвим прецизно: „Роба је, пре свега, спољни предмет, ствар која својим својствима задовољава људске потребе било које врсте. Природа ових потреба, да ли оне, на пример, потичу из желуца или из фантазије, не мења ствар.“
Бирач, дакле, појединац гласа и стомаком. А воли да вирне и у суседно двориште и погледа и у комшијин тањир.Поглавица зна за јадац, па је, идући у сусрет догађајима, тј. могућим изборима, све ишчитавајући старог доброг Макијавелија, гладним и завидним бирачима, омогућио да негативну енергију испразне на тајкунском портал Косибрети, с намером да, ипак, он сам исконтролише штету, а да му се ствари, не дај Боже, не отргну контроли, тј. да се тим темама случајно не позабави неки храбар тужилац или судија.
Николо Макијавели је, наиме, у „Фирентинским повестима“ – приписујући ове речи владару Фиренце Пјеру ди Козиму де Медичију, против кога су, пре тачно 560 година, у августу 1466, фирентински племићи и владаочеви корумпирани савезници организовали заверу – овако описао погубне последице „продаје правде“ (корупције) и кршења закона у држави: „Сада спознах колико сам се силно преварио, као човек који мало познаваше природну похлепу свих људи, а најмање вашу: јер вама није довољно што сте у оволикоме граду владари и што вас мало има оне части, достојанства и користи којима се некада знаху дичити многи грађани; није вам доста што сте између себе поделили добра својих непријатеја; није вам доста што можете све друге притиснути јавним теретима, док ви, лишени њих, уживате све јавне погодности; него свакоме наносите сваковрсне неправде. Отимате имовину ближњега свога, продајете правду, избегавате грађанске пресуде, тлачите мирољубиве људе, уздижете дрзнике. Не верујем да у целој Италији има толико примера насиља и лакомости колико их има у овом граду.“
Коначно, 1. децембра 1933, на основу Ермäцхтигунгсгесетз, легални и легитимни Фирер донео је „Закон о обезбеђивању јединства партије и државе“ (нем. Гесетз зур Сицхерунг дер Еинхеит вон Партеи унд Стаат) којим је НСДАП и де иуре постала држава, а држава партиј(ск)а.
Чланом 1. овог закона, НСДАП је дефинисан као „носилац немачке државне идеје“ и проглашен „нераскидиво везаним са државом“, чиме је обезбеђен апсолутни монопол националсоцијалистичке партије. Претходно је, да подсетимо, у јулу 1933, већ донесен закон којим су све странке осим НСДАП забрањене. Новим законом је избрисана граница између партијских функционера и државних службеника, уведени су посебни партијски и државни судови за државне намештенике који нису показивали задовољавајућу лојалност према нацистичком покрету или држави, чиме су нацисти преузели апсолутну контролу над судством, полицијом, војском и државном администрацијом.
Више се није знало где је почињала или се завршавала држава или нека њена институција, а одакле је почињала партија или нека њена параорганизација. Преплитање надлежности значило је покору државе пред једином партијом. Фирер је постао држава, а држава Фирер који је постао и врховни арбитар изнад државе, уставности и законитости.
Један од оних из најближег Фиреровог круга Рудолф Хес је говорио: „Држава је партија, а партија је Хитлер.“
Био је то последњи чин „глајхшалтовања“ (Глеицхсцхалтунг), односно насилне „синхронизације“ државе и друштва.
Овај закон је укинут тек 20. септембра 1945, наређењем Савезничког (окупационог) контролног савета, у оквиру процеса денацификације нацистичке Немачке.
. . .
А у међувремену, и даље не одустајући од тешко заустављивог пута у непросвећену диктатуру, поглавица ЛКСНДХ је, најпре, поткрај лета 2024, најавио „увоз“ страних факултета (могу и без акредитације), а онда је, у зениту студентско-грађанске буне, уместо руке помирења уследио фронтални напад на универзитете, средње и основне васпитно-образовне установе.Професори су уцењивани исплатама плата, драматично им је смањена пропорција научноистраживачког у односу на „предавачки“ рад.Потом је, све „узинат“, уз ознаку „хитно и неодложно“, распарчавањем и отимањем појединих департмана са нишког Филозофског факултета, основан Факултет српских студија; Српска православна црква је најавила оснивање „свог“ Универзитета „Свети Сава“ и поновно „извлачење“ Богословског факултета из оквира Београдског универзитета; док је Доситејев наследник у ресору просвете наглас рехабилитовао идеју о враћању новосадске Змај Јовине гимназије Цркви…
Пре тога, ишла је сулуда пешадијско-артиљеријска припрема Операције „Студенти и ћаци који хоће да уче“.
„Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци“ – молио је први попечитељ просвештенија у Правитељствујушчем совјету сербском (1811) Доситеј Обрадовић.
„Не уписујте децу на блокадерске факултете – вратиће вам их у ковчегу!“, упозорио је родитеље будућих студената, 31. марта овог пролећа, са Ружичанствене ТВ, Доситејев колега из владе, данашњи министар за јавна улагања.
Тај кум Поглавице свега овога што јесте да јесте и што није да није код Србаља, наредних је месеци све то потанко изобјашњавао: „Због блокада универзитета у наредним годинама ћемо имати мањак стручног кадра, што је последица неодговорне политике и покварених политичких амбиција људи који воде универзитете… Гурају децу да лепе налепнице, обилазе терен, појављују се на трибинама и баве се оним што није посао студената. Долазимо у ситуацију да ће наши универзитети и наредне године претрпети велики ударац јер ће знатно мање студената дипломирати… Тај проблем осетићете тек у наредних пет, шест, седам година. Због бахатости оних људи који су нам уништили универзитет…“
А онда су – експресно, усред лета, а пред нову школску и изборну годину, под окриљем врелих ноћи, такорећи без јавне расправе, као још један вид освете просветно-образовном систему због двогодишњег непослуха, масовних протеста и обустава рада – најављене измене Закона о основама система образовања и васпитања (ЗОСОВ).
Предвиђено је увођење ригорозних казни за просветне раднике, смањивање утицаја родитеља и ученика, и појачавање политичке контроле над школама, уз опасност да школе – како су то приметили из Зелефеа – „постану страначке испоставе, ученици поданици, родитељи статисти, а наставници чиновници чији је задатак да ћуте“.
Ученицима се укида право на самоиницијативно организовање (у дебатне клубове, секције, неформалне иницијативе итд) ван званичног ученичког парламента. Истовремено, закон омогућава брже и строже реаговање и удаљавање ученика, већ током дисциплинских поступака.
Мења се састав и овлашћења савета родитеља и услови за разрешење чланова школских одбора, проширује се могућност принудног премештаја ученика казненом мером, уводи се лиценцирање наставника, директора и секретара школа. Утицај Савета родитеља се своди на пуки декор приликом одлучивања о школском програму, избору уџбеника и финансијама.
Додатно се концентрише моћ појединаца у одлучивању о питањима образовања и васпитања, учвршћује и проширује политичка контрола и креира атмосферу страха у школама.
Појачавају се механизми притиска на наставнике, у циљу њиховог политичког дисциплиновања, укључујући могућност губитка лиценце и радног места због професионалног или грађанског деловања на плану противљења репресији и урушавању образовања и здравог друштва.
Непрецизне законске формулације типа „ометање наставе“ остављају простор за злоупотребе и санкционисање неподобних наставника и ученика.
. . .
У склопу процеса „глајхшалтовања“, тј. уподобљавања друштва и државе са идеологијом и програмом једине странке, немачки образовни систем је, од 1933. године, тј. након доношења Закона о преносу (свих) овлашћења (на канцелара лично), доживео радикалну идеолошку трансформацију у циљу индоктринације деце и омладине.
На основу Закона о обнови професионалне државне службе (Гесетз зур Wиедерхерстеллунг дес Беруфсбеамтентумс), од 7. априла 1933, који је примењен на све нивое образовања, “све по закону” су одстрањени и отпуштени из службе политички и идеолошки непожељни учитељи, наставници и универзитетски професори. Сви преостали наставници морали су да приступе Националсоцијалистичком савезу учитеља (Натионалсозиалистисцхер Лехрербунд – НСЛБ), а део њих је послат у специјалне кампове, у којима су морали да прођу кроз идеолошку и политичку индоктринацију.
На темељу Закона против пренасељености у немачким школама и универзитетима (Гесетз геген дие Üберфüллунг деутсцхер Сцхулен унд Хоцхсцхулен), донетом 25. априла 1933, драстично је ограничен упис неаријевске деце у средње школе и високошколске установе.
Школски програми и планови су уподобљени са политичким циљевима једине партије. Обавезни и централни наставни предмети постали су: расна биологија (еугеника), где су ђаци учени теоријама о супериорности аријевске расе; те, историја која је глорификовала немачку прошлост и ширила мит о томе да је Немачка изгубила Први светски рат због „издаје унутрашњих непријатеља“.
И, уопште, васпитање у периоду нацистичке Немачке, од 1933. године, имало је доста сличности с васпитањем у Спарти. Примарни значај је придаван физичком васпитању, а потом моралном васпитању. У фокус је стављена физичка култура, како би се дечаци припремили за војску, а девојчице за рађање деце. За дечаке је бокс постао обавезан предмет.
Дата је важност и радно-техничком васпитању, јер се сматрало да само напорним радом Немачка може да изађе из економске кризе и избегне пропаст. Интелектуалном васпитању се није превише придавао значај, јер је владајући став био да је омладину потребно образовати до оног нивоа који ће бити довољан да одговоре потребама нацистичке Немачке.Кад је о естетском васпитању реч, ту су се потенцирали симболика, уредност, ред, рад и дисциплину.
Васпитне установе су строго подељене на основу пола. Дечаци су васпитавани да постану агресивни, послушни и лојални војници спремни на жртву за државу, а девојчице су, кроз предмете попут домаћинства и неге, обучаване да буду мајке и домаћице које ће подизати нову генерацију аријеваца.
У књизи „Хитлерови ахачи апокалипсе“ (Агноста, Београд, 2018), Зоран С. Цветковић , међу 13 организационих целина СС-а (Сцхутзстаффел; заштитна јединица), убраја и „Главну управу одељење СС-обергрупенфирера (генерала) Аугуста Хајсмајера“, као својеврсну идеолошку образовну централу СС-а која је била надлежна за „Националнополитичке васпитне установе“ (нем. Натионалполитисцхе Ерзиехунгсансталтен, званично скраћено НПЕА). То су биле елитне средње школе интернатског типа који су осниване након доласка нациста на власт, са примарним циљем да одгајају и школују будућу политичку, војну и административну елиту Трећег рајха.
Ова Главна управа је, као идеолошко средиште, имала пресудан утицај на образовање немачке деце и омладине, пошто је њен шеф Хајсмајер успео да своју надлежност прошири и на све државне школе, са циљем да најталентованије ученике преведе у једну од НПЕА установа, у којима би ови ученици били образовани и припремани да заузму место будуће националсоцијалистичке елите.
Све ове мере “глајхшалтовања” послужиле су као темељ за тоталитарну нацистичку индоктринацију и потпуну контролу над младим умовима, што је потом и формализовано обавезним чланством тих ученика у организацијама попут Хитлерјугенда.
Цвијетин Миливојевић
