„Усташе, усташе, усташе…!“ одјекује Србијом коју су окупирале напредњачке хорде. Кад год не знају одговоре на логичка питања, кад год их сурова реалност притера у ћошак, кад год их факти уведу у противуречност ова монструозна увреда је њихова пречица за повлачење, спасоносни излаз из ћорсокака, лозинка за сигурни бег.
Она није производ вербалног хира, неконтролисане фрустрације, и још неконтролисаније мржње према противницима. Да, има свега од тога помало у том реактивном емотивном пражњену., али највише има радикалског општег политичког принципа-ко тебе каменом , ти њега ножем , ко тебе ножем, ти њега хеклером, ко тебе хеклером, ти њега хаубицом…Нема граница, нема суздржавања, нема дна, само копања што дубље и дубље, у све порочнију простоту, у све нељудскије зло.
„Руке су вам крваве!“, „Убице!“, „Спремамо вам ћелије!“
Без суђења, без стручне анализе доказа, без утврђене кривице и списка криваца. Ове „наше“ пароле биле су такође производ оправданог револта, дуготрајне фрустрације и наталоженог беса. Протоком времена „спин доктори“ су закључили да је неопходан контраудар овим убитачним оптужбама које потписују не само политичку смрт, већ и пресуде са вишегодишњом робијом. Све је требало свести на речи, на симболе, на сементику. А на том терену радикали су највештији, тамо нема правила, тамо нема одговорности. Ви нама „крваву руку“, ми вама Пицулу (његове руке су још крвавије), ви нама „ћелије“, ми вама „кухарицу“, ви нама „убице“ , ми вама „усташе“.
Ипак, постоји један суштински превид у тој патолошкој (а)симетрији.
Не може мене да „убије“ претешка реч од прелаких људи. Мој панцир од њихових дум-дум метака јесте моја кредибилна самоувереност и морална супериорност. Ја немам НИКАКВЕ везе са било којим паравојним формацијама, злочинцима и масовним злочинима, нити било какву племенско-породичну-генетску везу са Хрватима. Моји су са очеве стране из јуначке српске Топлице, са мајчине из Заплања (Сува планина). Порекло може, али и не мора, бити и предност и недостатак-најчешће зависи од околности, скоро никада од тебе. Још нешто-моји су преци вазда били против окупатора. Један је (са очеве стране) пре пар векова убио неког агу у Параћину и побегао на југ, ка Топлици и ту се настанио. Други је (са мајчине) дизао буне против Турака у околини Ниша према Сувој планини и био растргнут коњима у нишкој тврђави. О прецима из прошлог века и њиховој епској борби у оба Светска рата излижно је писати.
Да, знам. Не мисле они на усташе из доба геноцидне НДХ. Они мисле на „нове“ усташе, са старом идеологијом која подразумева мржњу према Србији и Србима. Мражњу коју они осећају према нама они је пројектују на нас, па сами постају жртве те пројекције који онда додатно увеличавају да бесмисла. То неумерено, неприкладно, неумесно увеличавање мржње доводи их до појма који ту мржњу симболизује, вербализује и конкретизује. Усташе!
Али код те временске корекције постоји и превид и бумеранг у компарацији. Нисмо ми били део организације која је слала паравојне формације, криминалце повратнике и шешељевски башибозук по разним ратиштима, то је радила власт Вучић-Дачић у првом мандату. А усташе су биле баш то-криминалци, башибозук, паравојска. Нису иза нас остајале масовне гробнице, протерано становништво и опљачкана села и градови, већ иза оних са чланским картама партија Вучић-Дачић коалиције. Опет, иза усташа су устајале масовне гробнице, пустош и паљевине. Није наш политички лидер осуђен због злочина против човечности, етничког чишћења и говора мржње (опет усташки специјалитети), већ лидери дуета Вучић-Дачић.
А што се убица и крвавих руку тиче, историјска је чињеница да смо пребројавали лешеве и после прве и после друге црно-црвене коалиције. Реприза хорора или његов наставак и даље траје, лешеви и даље испливавају, костури испадају из ормара, јер попушта арматура криминалне пирамиде после вишеструких друштвених земљотреса. Жртва на Сењаку, жртва на шинама, жртве у Ритопеку, Дољевац, хеликоптер…
Зато су и нервозни, зато бесне, зато хистеришу. Јер кад им кажемо да су убице, много је истине у тој нашој „тешкој речи“, истина која боли, истине која пече. Знају они да нас њихово„усташе!“ не дотиче, јер ту сем безобразлука, примитивизма и мржње нема ничега и да су због те празнине њихови меци без пуњења, без убојног зрна, јефтини ћорци.
Зато на тај празни прасак не треба реаговати, не треба губити нерве, не треба упадати у замку. Само, мирно, устрајно и достојанствено.
И да-руке су им крваве!
До победе!
др Александар Дикић
