Срби као и Јермени живе на геополитичкој и комуникацијској раскрсници. Само смо ми, срећом, ипак у мало повољнијем положају. Против нас део великих и регионалних сила, као и опоненти из окружења, делују са намером да спрече, и то у било којој форми, обједињавање српског простора (ван ширих интеграција које би анулирале српску државност).
Штавише, делују и офанзивно (не само дефанзивно да би нас спутавали да реализујемо своје легитимне националне претензије) како би коначно био заокружен хабзбуршки пројекат (који је у модификованом виду касније преточен у титоистичку националну политику) државног па асиметрично и националног те црквеног свођења српства на тзв. србијанство. Све то је за нас оптерећујуће, али ипак не онолико колико за Јермене чињеница да је дубинска тежња Турака потпуно елиминисање њиховог државног ако не и националног простора.
У складу са широко прихваћеним бечким геополитичким принципима у вези са нама – спречавање уједињења Срба западно од Дрине са остатком нашег народа, онемогућавање државног јединства Србије и Црне Горе, и форсирање албанизације Косова и Метохије – Београду је бар остављено оно што су комунисти назвали „ужа Србија“. Тај простор је замишљен као нека врста „српског резервата“ под врховном контролом водећих западних сила (чији круг је историјски променљив, али према нашим националним тежњама овако или онако стално ограничавајући). Јерменима тако нешто нуде само „умерени“ турски фактори, имајући у виду тек север данашње Републике Јерменије, док екстремисти маштају о потпуном покоравању малог преосталог јерменског простора који дели „турски свет“.
Додатна несрећа и за Србе и за Јермене је то што они који су кроз историју у оба случаја били најспремнији да нам помогну, а то су Руси, данас имају у већој мери ограничен радијус дејства у нашим регионима, те низ својих приоритетних проблема тако да се ми основано (али заборављајући да је нормално да свако прво гледа себе) некада осећамо запостављеним. На то се надовезују илузија о руској свемоћи која се неретко претвара у разочарење. Често се и код нас и у Јерменији превиђа да Русија није суперсила као некада СССР већ једна од великих сила која се бори за сопствени опстанак у том статусу, и то често изолована јер њу Запад, коликогод био несложан, сматра туђим елементом (тако је било и у прошлости чак и када су са њом неки западни чиниоци привремено улазили у савезе).
Без обзира на речено, без трунке идеализације руско-српских односа, од рађања модерне српске државе у Подунављу током наших устанака почетком 19. века, преко потоњих ратовања за проширење територије Србије и њене голготе те васкрса у Првом светском рату, ми нисмо имали бољег помагача од Русије. Она је некада и жртвовала наше интересе ради својих – довољно је сетити се Рајхштатског споразума из 1876. – али нам реално кроз нововековну историју нико није био већи и трајнији ослонац од ње. Било би лепо да јесте, али факат је да није. Руси нам можда нису увек помагали колико смо желели, али нас нису ни затирали. Исто важи и за Јермене и њихове везе са Русима.
Полазећи од тога да се сетимо онога што је речено у првом делу овог текста: „нема ничег новог под сунцем“. Свет се толико мења да је смешно ако неко мисли да у будућности, и то не тако далекој (када се евроатлантски поредак још више уруши), није сасвим могућ неки нови турски поход на Балкан, а при томе данашња Турска је много јача од балканских држава него што је то било Отоманско царство у 14. и 15. веку. Оно се, добро организовано и централизовано, тада пре користило унутрашњим расулом државних творевина балканских хришћана него својом надмоћношћу.
Не треба робовати ономе на шта смо навикли. Свет је динамичан. Геополитички односи и распореди фигура се драстично мењају, и то некада преко ноћи. Ко је још 1985. веровао да за 6-7 година више неће бити ни Совјетског Савеза нити тзв. источног блока? Коме је деловало још само пре 5 година да је реалан руско-украјински фронтални рат односно посредно сукоб Русије са НАТО-м, који у многоме подсећа на комбинацију Првог светског рата и научно фантастичних филмова са летећим и другим убојним справама без људских посада? Уосталом, ко је још почетком 1995. код нас сматрао да ће за пола године пасти Книн и бити збрисана Српска Крајина или крајем 1998. мислио да ће се наша војска и полиција повући са Косова и Метохије и ту нашу покрајину препустити контроли НАТО окупатора и њихових албанских сепаратистичко-терористичких марионета?
Све то се десило. Не заваравајмо се стога да већ за коју деценију, када се САД војно повуку из оних региона који немају за њих витално важне ресурсе као што је рецимо наш, Анкара агресивно неће кренути у реализацију свог неоотоманског пројекта. А њен поход – који сигурно немалом броју Срба за сада наивно делује немогуће – са радошћу би многи дочекали од Северне Македоније, преко Косова и Рашке области, до Босне и Херцеговине. Оно што Србима делује као могућа окупације, немалом делу бројне муслиманске популације у нашем окружењу изгледа као успостављање геополитичког оквира који је у складу са њеним жељама. И не ради се ту примарно о религији, већ о геополитичким сентиментима и оријентирима који су вековима стварани на основу верске идентификације те опстају до данас.
Као што су се многи Срби молили за победу руског православног оружја и када сами нису ратовали, или су се Хрвати поистовећивали са католичким силама, албански муслимани, исламизирани Срби (Бошњаци) и мухамедански Бугари (Помаци) сматрали су Турску својом геополитичком звездом. Тако је било и није се радикално изменило до данас. Муслимански Балкан је и даље изразито склон Турској. Отуда, Турци верују да је за реализацију њихових империјалних идеја и те како основан и западни вектор: балкански простор сматрају „својим“ и ту има ко да их са радошћу дочека и подржи.
Са две стране Турске налази се српски и јерменски простор који су скоро па подједнако угрожени од стране оних који снују неоотоманске снове (што је у крајној линији легитимно, иако за нас непријатно, као и идеје о обнови руске империјалне зоне). То, да поновим, не смено да заборавимо ни на трен, и када моментално имамо неке друге приоритете (као што је демократизација земље и унапређење животног стандарда њеног становништва). Све што нам сада делује битно може да се сруши као кула од карата као што се догодило у другој половини 14. века. У крајној линији, како рече Хегел, „историја се понавља, први пут као трагедија, други пут као фарса“. При томе имајмо у виду да геополитичке фарсе нису смешне већ болне. Како се то у отоманском кључну не би десило изнова нама или како бисмо могли да се носимо и са опасним изазовима, морамо мудро да поступамо.
Русија, као што рекох, нити увек може или хоће да нам помогне, нити је пожељни демократски узор, а ни њеној популацији не цветају економске руже. Али је сила која вековима траје у разним идеолошким и територијалним форматима, те је од свих моћних фактора у дугом раздобљу објективно најпријатељскије настројена према Србима. Ако се сами ње не одрекнемо – што упорно заговарају наши НАТО и ЕУ лобисти и њихови ментори – она нас неће пустити низ воду. То је и питање њеног међународног престижа – јер у њој многи у свету виде силу тесно повезану са Србима – и јавног мнења те земље.
Само је битно да Београд према Москви има доследно коректан однос, што садашња власт нажалост озбиљно нарушава иако Русија и те како показује велико стрпљење и много тога се прави да на адекватан начин не види (гласање Србије више пута против РФ у УН, скривена продаја убојних средстава Украјини, неформално увођење санкција Русији у низу економских и других сфера). Ипак, млеко још није просуто, и не сме да буде јер то је питање наше стратешке безбедности.
Од потенцијалног неоотоманског продора на Балкан или других могућих невоља у долазећем полицентричном свету са више глобалних и регионалних грабљиваца у арени у којој се налазимо, неће нас заштити ни одумирући НАТО, нити стерилна ЕУ која нема потенцијал да постане војна сила (уосталом погледајмо само њену демографију, тј. удео муслиманске популације међу онима рођеним од 2000. па надаље). То може само Русија, и то чак превентивним ставом, ако је Анкари јасно да смо у кругу пријатељских односа те нуклеарне словенско-православне силе.
Но, вратимо се ономе што је до сада више пута речено о оправданости политике више спољнополитичких стубова. Не заговарам радикално окретање Србије Русији, као што то нисам радио ни са Јерменијом. Настојим да анализирам ствари рационално а не да иступам идеолошки мотивисано. Наша привредна садашњост и догледна будућност умногоме зависе од ЕУ окружења. Тамо уз то имамо и вишемилијонску дијаспору; многи Срби су индивидуално те породично у ЕУ. Свакако и много тога у области уређења система и демократског развоја можемо да научио од развијених европских земаља. Што све значи да нам је сарадња са њима више него потребна, а и, колико је то реално, то важи и за унапређење односа са САД и наравно са Кином.
Вашингтон је, будимо реални, ипак све мање у пракси заинтересован за наш простор, док је Пекинг примарно оријентисан на економску сарадњу, а политика је ту присутна тек ради њене подршке. Остају нам Русија и ЕУ као примарни или тачније носећи стубови српске спољне политике. ЕУ у економској и демократско-системској сфери (уз искључивање ЛГБТ, имигрантских и других тамошњих злоупотреба тзв. људских права), а Русија делимично у енергетској области и као стратешки гарант државног и националног опстанка. И ту немамо простор да се било кога непотребно одричемо јер наш интерес је да балансирамо.
Москва од нас и не тражи ексклузивитет у односима (што за сада захтева од Јермена), али Брисел све упорније инсистира на томе, док његови овдашњи пропагандисти плаше српски народ да ако се сада не определи чекају нас огромни економски проблеми. Којешта. Они су у некој мери реални због накарадног вођења Србије од стране Вучићевог криминалног картела, који бесомучно пљачка ову земљу и томе подређује економску политику. Али не ради се о томе да нам Брисел спрема гиљотину ако му се не приклонимо тако да што се потпуно не одрекнемо Косова и не покидамо везе са Русијом. То су празне приче о страшним вештицама за велику децу.
ЕУ је свесна да би гурањем Србије од себе због њене неспремности да капитулира, отворила балканску Пандорину кутију са потенцијалним изазивањем немира на својим ободима. У крајној лини геополитички атрактиван простор као што је наш, никада не остаје империјално непопуњен. Ако неко не жели да опстане српско балансирање и крене на нас ђоном, рескира да се ствари окрену на његову штету (друга ствар је цена коју бисмо и ми плаћали). То добро схватају у бриселским кулоарима и неће ићи предалеко, штагод њихови лобисти говорили како би плашили Србе. Више пута кроз историју демонстрирана моћ српског ината се не заборавља!
Ми имамо реалан простор, у то сам 100 посто сигуран, да наставимо да номинално водимо – а када се изборимо за рушење СНС картела са власти, уз наду да он неће бити замењен другим евроатлантским квислинзима, да то чинимо и много реалније – политику геополитичког равнотежног клацкања. Да ка ЕУ идемо путем што тешњег економског повезивања (до интересно прихватљиве границе за обе стране) те усвајања оних тзв. европских вредности које нам делују продуктивно, али без војнополитичке интеграције са онима који нам у томе нису блиски, а и захтевају као цену за оно што нам и не трба одрицање од уставног територијалног интегритета и дела суверенитета.
Упоредо, без садашње подмукле блокаде са наше стране, важно је да развијамо енергетске, војнотехничке и све друге везе са Руском Федерацијом и у мери у којој је то могуће Кином, и то уз демонстрирање пријатељског става према њима (а поготово Москви) што је не само одраз расположења српског народа, већ и инвестирање у стратешку безбедност. Јер, да то поновим за крај, коликогод нам Запад начинио штете од 1918. наовамо (подршком накарадном југословенском пројекту, гурањем Срба у Други светски рат као топовског меса, жртвовањем нашег народа пред крај поменутог рата ради трампе са Совјетима које не треба поистовећивати са Русима, распарчавање српских земаља крајем 20. века), он није претња макар опстанку „крње“ Србије, а Турска и то реално може да буде (а да не говоримо о РС коју би радо затрла, без обзира на лажно отопљавање међусобних односа).
Све слабији Запад нам у критичном моменту у вези са тим неће помоћи, а Русија и из својих интереса хоће. Балкански правац турске експанзије је тесно повезан са кавкаским и средњоазијским, и у Кремљу то добро знају и онда када се позерски грле са представницима Анкаре. Стога на Русију и из тог разлога можемо да се ослонимо више него на икога другог када се ради о сузбијању неоотоманске претње. Ради ЕУ илузија то, али и штошта друго о чему сада није било речи а битно је, не смемо да угрозимо. То је питање нашег опстанка као и изналажење одговарајућег аранжмана у троуглу Јереван – Москва – Вашингтон за Јермене. Наш геополитички и економски нужни троугао, без чијег запостављања ма које врсте имаћемо велику штету, јесте Београд – Брисел – Москва. То је реалност, све друго су опасне бајке.
Толико за сада о изазовима полицентризма. Како би рекли Римљани: „Паметном доста“! За Србе је неспорно краткорочно и дугорочно најпаметније да се држе, и то суштински а не површински као што ради криминално-велеиздајничка власт коју имамо, доктрине више геополитичких стубова!
Драгомир Анђелковић
