Данас нам је Дивандан, нашем првом суседу Ћацистану (први) рођендан!
Лав Који Седи На Две Хоклице је, тим поводом, после албанских лубеница, за одбрану од мачванских и шумадијских “кулака” (паори са севера су се, из неког разлога, мало улењили), у помоћ призвао и увоз парадајза и краставца из далеког нам и пријатељског Азербејџана. По принципу пројекта почившег Палме: ми Кинезима свињске папке и пилеће ногице, они нама летеће аутомобиле.
С тим да је је редовни професор “Исхране домаћих животиња”, са новосадског Пољопривредног, успут и министар за сељаке и “пристојни” руралитет, отишао и два корака даље. Прво, ако се у ЕУ пољопривредом бави само један одсто становиштва, зашто би их у Србији од земљоделства живело чак седам процената? И, под два, експертски казано: Ако ти крава даје превише млека, па мораш да га просипаш, онда ти ту безобразну млекуљу ставиш на ригорозну дијету, слабије је храниш, она даје мање млека, па мање просипаш.
И сви срећни, и краве и власт на броју!
Студенти су, пре неки дан, из Константиновог Наиса, на Аутократову “Држава – то сам ја”, одговорили громогласним: “Држава – то смо ми!”.
Сељачка буна Матије Гупца, зиме Господње 1573, потрајала је 12 дана. Шумадијски сељаци издржали су 20 – Мачвани и Јадрани и даље држе час!
У предвечерје фебруарске револуције 1917. године у царској Русији је прокламована парола „Земља – сељацима!“, иако је, апсурда ли, према попису из 1916, чак 90 процената ораница у европском делу Русије припадало сељацима, а с друге, азијске стране Урала, у власништву сељака било је свих 100 одсто њива! За то време, у највећој империјалној сили тог доба, Великој Британији, само 13 одсто својине припадало је сељацима, а све остало лендлордовима и приватним земљопоседницима.
А са колективизацијом у време совјета, стигла је и глад, иако је, претходно, Царска Русија сваке године убирала за трећину већу количину летине него сви тада највећи извозници житарица у свету (САД, Аргентина и Канада) заједно?!
Позната је и она истинита анегдота с почетка шездесетих година прошлог века када су руску глумицу Александру Александровну Јаблочкину питали пионири да им исприча какав ће бити живот у будућем комунизму, а она им је одговорила: “Драга децо, биће веома лепо. Свега ће бити у изобиљу, као што је било за време цара.“
А чак је и Никита Хрушчов, током посете Америци 1959, признао да је, као бравар у Донбасу, 1912-1913, материјално био имућнији него као други секретар Московског комитета партије, јер су „после револуције плате у великој мери смањене, а цене много порасле“.
О свему томе пише митрополит Тихон Шевкунов у књизи „Пропаст империје – руска лекција“ (Цатена мунди, Београд, 2025).
А, да – не на “режим Досманлија и жутог олоша”, него на индоктринацију “диктатуре пролетеријата” односио се онај афоризам Бране Црнчевића: „Пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и уништили нам све.“
Поново је, и у ово доба сељачког устанка, као и у случају студената, као и када је програмирано одумирање на рате Срба на КиМ у питању, заказала солидарност свих осталих грађана Србије којима је милије њихово, макар и скромно, „кеш, колица, сигурица“ и од саме помисли на генерални штрајк. Или, далеко било, на почетак буне против дахија…
„Држи се тата, оремо наше њиве, хранимо наше краве и чекамо да дођеш“, казала је Јелисавета, ћерка Златка Кокановића који се тренутно, са још тројицом колега тежака, мачванских домаћина, налази у притвору због наводног ометања службеног лица у вршењу службене дужности, да не кажем “покушаја рушења државе и уставног поретка”.
Зашто су се виле, куке и мотике дигле баш у Богатићу (енг.Рицхтоwн), Мачви, Јадру и Подрињу, завичају најодсуднијих битака у последња два века?
Богатић и оближњи Бадовинци, Црна Бара… смештени су на ушћу Дрине у Саву, тамо где је Дрина мењала ток, повлачећи се ка административној територији данашње Србије, остављајући њиве мачванских сељака на административној страни БиХ, односно Републике Српске.
У Црној Бари, стоји и данас споменик културе из 19. века, од камена, дрвета, блата и бибер црепа озидан, Хајдук Станков вајат, као сведок живота Станка Алексића, легендарног хајдука и јунака романа „Хајдук Станко“ Јанка Веселиновића (писац из истих крајева), који је испричао аутентичну причу о слободарском духу, хајдучкој храбрости, али и о неузвраћеној љубави, (не)правди и части на овим просторима.
Сваког августа, ево већ шест деценија, овде се одржавају Хајдучке вечери, манифестација која евоцира дух хајдука; “репризира” се права хајдучка свадба са „крађом“ невесте; момци се у хајдучким дисциплинама надмећу за првог харамбашу…
Овде је очуван и такозвани турски шанац, брана српских устаника према, у тај вакат, Османлијској Босни преко Дрине.
Одавде, из Црне Баре, је и Вук Исакович, главни јунак „Сеоба“ Милоша Црњанског.
Овде, по Мачви, је у чети војводе Стојана Чупића, па у граничној заштити на Дрини према Босанском вилајету, ратовао и знаменити Зека Буљубаша (Јован Глигоријевић), кога је, на ову страну Дрине, „весло превезло“, не зна се поуздано, да ли из Семберије, да ли из Невесиња или је дошао из Старог Влаха.
Ту је формирао чету која је имала, како кад, од 50 до 200 људи, коју су звали „голаћи“ или „голи синови“ (израз за људе без жена и деце), с којима је у Првом српском устанку војевао у великим бојевима, попут оних на Лешници и на Лозници. Остала је легенда да су његови „голаћи“, мада обучени у сукно, били наоружани најлепшим оружјем. У последњој бици Првог устанка, Равањском боју, 1813, командовао је бригадом од 800 до 1000 људи, и погинуо са својим борцима, ту на Равњу, у Засавици (данашњи резерват природе), тако што су, када им је понестало муниције, напали Османлије ножевима.
. . .
Као школарац сам, у два наврата, током неизбежних екскурзија Титовим родним крајем, а једном и као члан шампионске ватрогасне екипе Пете (Загребачке) војне области ЈНА, био и у Горњој Стубици и Стубичким Топлицама. Памтим, као дете, и филм “Сељачка буна” Ватрослава Мимице, са Фабијаном Шоваговићем у улози Матије Гупца (глумили и Бата Живојиновић и Павле Вуисић), из 1975.године, као и незаборавне сцене зимског купања лепих бароница у стубичким термалним језерима…
Хрватско-словеначка сељачка буна (29. јануар – 9. фебруар) је назив за оружани устанак кметова из 1573. године који је букнуо на подручју Хрватског Загорја и Штајерске.
Како је све отпочело? Стални упади Османлија проузроковали су осиромашење и нестабилност јужних територија “Светог римског царства”, због чега су феудални господари наметали кметовима нове порезе. Нарочито окрутан према својим кметовима био је племић Фрањо Тахи. Пошто бечки царски двор није одговарао на жалбе кметова, они су престали да плаћају порезе и, заједно са сељацима из суседне Штајерске и Крањске, дигли се на оружје против племићког тлачења.
Устаници су захтевали укидање владавине племства, укидање дажбина Католичкој цркви и организовање сељачке владе која би непосредно била одговорна цару. На чело сељачке владе (врховни побуњенички суд) су изабрани Матија Губец, Иван Пасанац и Иван Могаић, а командант сељачке војске био је Илија Грегорић.
Одлучујућа битка вођена је 9. фебруара 1573, код Стубичких Топлица. Губец и његових 10.000 устаника пружили су јак отпор, али су после четворочасовне борбе поражени од боље опремљене војске под вођством Гашпара Алапића. Осим 3.000 кметова који су погинули у самој бици, стотине заробљених су обешени или рашчеречени. Сам Губец је заробљен и одведен у Загреб, где је погубљен на Марковом тргу 15. фебруара 1573. године. Легенда каже да му је на главу стављена ужарена гвоздена круна, пре него што је рашчетворен.
Уследиле су осветничке репресалије према побуњеним кметовима и њиховим породицама, вешани су или убијани испред кућа, другима су одрезивани делови тела, уши, носеви, да би заувек носили жиг опомене да се више никад не усуде да “тргну мач на господу”.
Неки списи тврде да су “наши Срби” из Жумберка и Јужне Штајерске (насељени ту, у првој половини 16. века, као бечки граничари према Турској), уместо да буду на страни устаника, били присиљени да помогну властели у гушењу буне.
. . .
За оне који не могу чудом да се начуде како то да је претежни део овдашњих грађана више заинтересован за иранско – америчко – израелске, него за сељачке бриге Србије, иако нас та сељачка Србија храни, а из тог опанка смо сви, мање – више, изникли, ево одгонетке. Она лежи у чињеници да, осим рутинских, научних или псеудонаучних хипотеза о пореклу Срба(ља), постоји и она неконвенционална историографија која, између осталих, барата и иранском теоријом о нашим коренима. Она је заснована на подацима старих аутора који Србе помињу међу сарматским, односно аланским племенима северног Кавказа која су некад, до хунске најезде, насељавала област данашње Украјине, северног Закавказја, и дела Русије до Каспијског језера.
Пошто су Сармати (“искварен” облик имена “Срби”) некакав “прелаз” између Иранаца и Словена, ето и одговора на питање зашто је у Србији, упркос официјелној политици, више грађана на страни наших “предака” Персијанаца, него на страни “угроженог америчког интереса” на сваком педљу земаљске кугле. Због чега неки иду тако далеко да, наводно, шаљу Техерану ГПС координате америчке базе код немањићког царског Урошевца. Ако нам је за наду, и међу Паштунима скитског порекла у Авганистану и Пакистану постоји племенска група са именом Сарбани који, према тамошњој легенди, потичу од претка који се звао Сарбани. Уосталом, и Константин ВИИ Порфирогенит помиње на Кавказу племена „Креватадес” („Креватас”) и „Сарбан” („Сарбани”), која неки тумаче као Хрвате и Србе.
Елем, након што се демонстративно саморазоружао од ловачког наоружања и „скинуо“ униформу војног резервисте, председнику Удружења пољопривредника „Наше млеко“ из Богатића (енг. Рицхтоwн) је, као државном непријатељу, професор „Исхране домаћих животиња“ забранио улазак на састанак попечитеља с представницима пољоудружења!
Хајдуци из Мачве и Јадра не намеравају да одустану. Макар док њихове колеге и саборци не буду пуштени из Поглавичиних казамата.
БИА снајка (и остале српске тајне “мајке”) штрика ли штрика пуном паром, приводи, „позива на разговор“, “разговара”, преслишава, убеђује, притиска, „разоружава“, одваја децу од очева, нуди, прети… прво студенти, онда тужиоци, сада пољопривредници.
А док „земаљски дани теку“, ботерија Ес-Ен-Еса и Смоквин лист опозиције (СЛОС), “заједничким снагама, раднијем бригадама”, институционалним и ванинституционалним средствима, здушно ради на локализовању, стишавању и, ако је икако могуће, гашењу студентско-народног пожара који је букнуо пре равно 16 месеци. Са циљем да га, на режиму тињања, држи под котролом, идеално би било, до децембра 2027.
„Интернет даје простор хордама идиота да изнесу своје мишљење, што су раније могли само у кафани после чаше вина, без штете за друштво. Сада имају исти простор за причу као и нобеловац. Ово је инвазија идиота.“, говорио је, у смирај свога живота, један од највећих италијанских книжевника Умберто Еко (1932-2016).
-Имајте на уму да моја идеја идиота није имала негативне конотације. Нико, осим ретких изузетака, није идиот по занимању, али неко ко је изврстан трговац мешовитом робом, изврстан лекар или изврстан банкарски службеник може да каже неку глупост о стварима које нити зна нити разуме или о којима није довољно размишљао. А реакције на интернету су тренутне и не остављају времена за размишљање. – објаснио је писац романа „Име руже“, упозоравајући да је „сасвим у реду да интернет пусти простор за оне који немају што паметно за рећи, али вишак глупости пуни редове, али и изазива неке непримерене реакције“.
С једне стране, Поглавичини колективоси, лојалистичка платформа “АВ – наша породица”, (про)давачи Косова и, истовремено, наводни браниоци “распарчавања земље”, копачи литијума, заговарачи стабилократије, протежери “мира и стабилности”, али, пре свега, останка АВ- у седлу по сваку цену и, највише – недавачи ванредних парламентарних избора…
С друге стране, (пре)давачи Косова и копачи литијума по сваку цену, (по)нуђачи остатка Србије, НАТО сведоци и увлакачи, самозвани ЕУ “сведоци”, те опет – недавачи ванредних парламентарних избора.
Кијевски кнез Владимир ИИ Всеволодович Мономах (1053 – 1125) је у свом спису “Поученије синовима” написао да од саме особе зависи да ли ће јој живот бити испуњен смислом или ће бити узалудно проживљен, и да само онај који није лењ, него се труди, неће живети узалуд. По њему, радити значи чинити духовна дела, а пре свега, то су три добра побожна дела – покајање, сузе и милостиња.
Али, овде је питање над питањима, хоће ли, као што је “Шеста личка спасила Маршала”, својим саботирањем студентско-народног бунта и енергије, СЛОС, неважно је да ли свесно или несвесно, на крају, стварно и спасити Поглавицу од “баука” превремених избора?
Цвијетин Миливојевић
