Јер од доброг духа добра политика,
а од злог духа зла политика.
Свети владика Николај Велимировић
Време власти Александра Вучића почива на свеопштој контроли медија и тоталном политичком маркетингу. Његов режим нема ни идеологију нити политику – све је сведено на бескрупулозни политички маркетинг који се 24 сата дневно пласира свим расположивим медијским каналима. Посебна медијско-маркетиншка превара је Вучићев лажни патриотизам којим се огрнуо као оном државном заставом у Генералној скупштини Уједињених нација. Све у његовом „патриотизму” је лаж, поза, превара, маркетинг… Основно правило његове владавине је: издају националних интереса замаскирати појачаним изливима медијског патриотизма. Зато док се, са једне стране, предаје Косово и Метохија – на другој страни се каче српске заставе, певају националне песме, цртају родољубиви графити и глумата кафански патриотизам на свим нивоима. Међутим, упркос свој тој вашарској спољашњој медијско-маркетиншкој љуштури више је него јасно да Александра Вучића не покреће никакав српски дух већ искључиво лична власт и један другачији дух који стоји иза те манијачке властодржачке похлепе. Тај дух најбоље је описао Достојевски у роману „Зли дуси”.
Има у Александру Вучићу нечег управо западњачки охолог и демонског, затим псеудопротестантског, сирово турског, простачки комуњарског, конвертитски мрачног и осветничког, плус одсуство сваког смисла за хумор које је поуздан знак да ту нису чиста посла. У њему има свега другог сем српског духа!
Демонски је несумњиво Вучићев порив обоготворења самог себе, непрестаног себеистицања и толико одвратног самохвалисања како је он у свему најбољи, најпоштенији, најспособнији, најстручнији, најуспешнији, највећи…
Тај демонски дух неодољиво подсећа на „највећег сина наших народа и народности” чијем култу Вучић служи и чији сатанистички маузолеј брани у срцу Београда. Вучићевски неотитоизам оличен је у новим слетовима који се праве у његову част у форми сулудих масовних политичких митинга на које организованим превозом принудно долазе запослени у јавном сектору. Вучић се стално такмичи са Брозом у псеудофилмским подвизима и љубави народа који су – у случају обојице – настали од народних пара, медијске пропаганде и притисака државне безбедности.
Његов протестантски дух постао је карикатура: ишчашена радна етика по којој је забрањена недеља као нерадни дан и никада се не иде на одмор, не постоји породица, форсирају се усиљена дружења са обичним људима и вештачке свакодневне активности које треба да дочарају јавности да председник државе има контакт са стварним животом а из којих се види да су у питању маркетиншке измишљотине у којима увек испада неспретан, шепртљаст, извештачен, лажан.
Вучићева заљубљеност у турског султана Мурата довољно говори о његовом схватању Србије као султаније а њега као турског султана, док обожавање непријатеља а гажење и понижавање свога, па чак и страначких поданика, спада у посебну врсту ненормалности. О тоталном одсуству српског духа најбоље сведочи пракса цитирања искључиво страних аутора, а никада српских мислилаца.
О великобратовској болести свакодневног медијског појављивања и надгледања нације не треба посебно говорити. У овим медијским ритуалима, међутим, крије се нека врста маркетиншког дрогирања јавности којој се не дозвољава да прими било какву другу информацију која би могла да поквари слику о вољеном и идеалном владару и његовом беспрекорном режиму.
Зато је најбољи опис Злог духа који влада Србијом већ 14 година дао један православни свештеник који одлично зна да распознаје духове: „Скидање Вучића са власти није само политичка борба – то је и егзорцизам. Он није само човек, политичар, већ је и зао дух, који је запосео не само друштво већ и душе људи. НЈегова редовна свакодневна ванредна обраћања су психомагијски чинови којима се он агресивно намеће као божански ауторитет у свести људи. То је и једна врста психичког терора под чијом сугестивношћу и дуготрајном изложеношћу људи губе јасну свест и моћ да рационално и реално просуђују. Зато ће његов пад са власти бити уједно и духовно прочишћење друштва. Остаће и даље многи наслеђени проблеми, али ће се лакше дисати. Уз Божију помоћ, ђаво ће бити истеран из тела нације. Дакле, он није само политичар и велеиздајник већ му је его хипертрофирао до нивоа да је постао дух који запоседа. НЈегова странка и медији су постали квазицрква која проповеда веру у тог духа. Нажалост, чак су и неки клирици Српске православне цркве заменили веру у Живог и Истинитог Бога вером у тог духа” (протојереј Мирољуб Ружић). Вучићевштина као ново божанство – тешка глупост!
Завршна Вучићева медијско-маркетиншка игранка која је у току је његова нагло пробуђена религиозност. Иако не важи за верника нити је икада виђен на богослужењима у цркви, у последње време Вучић маркетиншки обилази цркве и манастире уз обавезну медијску пратњу, из чега се јасно може закључити да није у питању приватна ствар. Почео је да користи црквене изразе који никада нису били део његовог вокабулара, а колико је све то природно најбоље се могло видети из оне надреалне сцене љубљења упаљене свеће. Да је његов однос према Богу истинско духовно преобраћење, на које је позван сваки човек ма колико био грешан – повукао би се са свих државних функција да окајава своје грехе а не би се сликао и снимао како глуми чак и побожност.
Међутим, ни ово као и све што Вучић ради никада не треба потцењивати. У његовом лику и делу се може наћи много негативних особина, али и један радикални самопожртвовани фанатизам у функцији личне власти. Иако за многе његови потези делују манијакално, фолирантски и маркетиншки, што најчешће и јесу, они су дубоко прорачунати и служе за креирање пожељног имиџа у контролисаним медијима и опстанку на власти по сваку цену. Али, као што је још 1933. године забележио Свети Владика Николај Велимировић: „од злог духа зла политика”! Време је за системску промену и такве власти и таквог њеног носиоца.
Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери
