„Не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или отпадници нације, припадници некакве магле, без националног поноса, без вере, без морала“.
Патријарх српски Варнава (1880-1937)
Српска православна црква (СПЦ), објективно гледано, већ дуже од осам деценија налази се под форсираним ударом непријатеља изворно схваћеног српства. И раније је, као кровна српска национална а не само верска институција, повремено била прогоњена, али од 1941. на овај или онај начин против СПЦ се континуирано води класичан или специјалан рат.
Усташе, нацисти и разни други спољни српски душмани, од почетка Другог светског рата реализовали су против ње крвав поход. Титоисти су то једнако брутално радили у неким раздобљима рата и непосредно после њега, али најдуже, поготово пошто су се учврстили на власти, деловали су прикривено. Али циљ им је и даље био умањивања утицаја СПЦ на српски народ, у контексту поделе његовог православног дела на више националних ентитета (однарођивање Црногораца, асимилација Срба на просторима Старе Србије који су додељени новоствореној македонској републици). Уз то је југословенским бољшевицима у плану била и атеизације оних Срба којима није ускраћивано право на изворну националну припадност.
Истим путем су после слома комунизма и Југославије наставили неотитоисти који су себе прозвали представницима тзв. Друге Србије (тј. оне Србије која је против рата, као да смо га ми изабрали а не да нам је био наметнут). А не треба ни наглашавати, активности против Српске цркве водили су те их воде и сада, и сви наши регионални и глобални непријатељи. Јер, она је једина преостала организација која повезује готово све српске земље, какавгод био њихов државни оквир после окончања ратова за југословенско наслеђе. Њена подела, односно свођење на болесно замишљену Цркву Србије, која би уз то била друштвено стигматизована и маргинализована, представљало би реализацију нове фазе свођења Српства на сакато Србијанство!
Таквом мрачном развоју догађаја, нажалост, битно доприноси садашње вођство СПЦ, односно патријарх Порфирије (који није без разлога у народу прозван Профитије) и већина архијереја, чији је живи симбол духовни бедник Сергије (Карановић), епископ бихаћко-петровачки, који атеисту и србождера Алека без Косова бесрамно пореди са Исусом Христосом. Ти зли људи, који би требало да се боре за њене интересе, више шкоде Српској цркви него сви њени екстерни непријатељи!
Асистирају Вучићевој велеиздајничкој косовској политици, иако би први морали да јој се енергично успротиве као што је то херојски учинио (по цену живота) патријарх Варнава, када се 1937. супротставио конкордатским потезима власти Краљевине Југославије. Реализовали су 2022. стари титоистички наум, рециклиран у НАТО варијанти, о фактичком признању македонских расколника, те претварању отетих делова СПЦ на просторима Северне Македоније у сада већ – захваљујући срамној политици световног и црквеног Београда али и евроатлантске Цариградске патријаршије – канонски потврђену, аутокефалну Охридску архиепископију. Подржавају спин диктатуру вође СНС картела и меки грађански рат који он води против већинске Србије.
Услед тога не само што „наша“ анти-Србија, парцијално лукаво инфилтрирана у покрет отпора Вучићевом режиму (са којим заправо закулисно сарађује као и онај њен сегмент који не крије да му је близак), добија муницију за деловање против СПЦ, већ то у бесу због онога што њен узурпаторски врх ради, олако прихвата и део нашег народа који није дубински анационалан а тим пре антинационалан. Рећи начелно нешто лоше о Српској цркви данас је, због Порфирија и њену сличних верско-националних издајника, постало прихватљиво и за оне који би до пре неколико година због тога љуто скочили.
То је јако лоше. Олаке генерализације су начелно неприхватљиве, а тим пре када се ради о тако важном националном питању као што је однос српског народа према својој цркви, која му у многоме представља идентитетску кичму. Сваки проблем има име и презиме (или више њих) који стоје иза њега. Морамо да раздвајамо отимачки врховни клер од Цркве која је наша (а не његова), као што је важно да не поистовећујемо ни српску државу са опскурним СНС режимом који је њу украо од нас.
У својој борби за национално и грађанско ослобођење, већинска, несумњиво родољубива Србија, не сме да прави себи на уштрб а у корист бројних непријатеља којима смо окружени, непотребну штету. И тако смо већ претрпели ужасне губитке. Са одласком Вучића борба за национални опстанак неће престати већ ће – ако не изаберемо неки нови пут који би нас и даље водио ка свеопштој капитулацији, а уверен сам да то ипак нећемо допустити – бити настављена на много озбиљнијим темељима.
Да би тако и било не заборавимо, уз оне који дана странпутицом воде СПЦ те њихове режимске политичко-мафијашке компањоне, унутрашњи противници су нам једнако и они који се лажно представљају као поборници демократског препорода, а гнусно сикћу на Српску цркву у целини. То су кобни изданци титоизма, којима је све српско мрско или да ствари буду и горе, у питању су лобисти наших спољних непријатеља, који користе згодну прилику да – на начин који пролази код великог дела, у јеку политичких сукоба емоцијама опијених Срба – наставе посао започет 1941.
Драгомир Анђелковић
