Danas nam je Divandan, našem prvom susedu Ćacistanu (prvi) rođendan!
Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice je, tim povodom, posle albanskih lubenica, za odbranu od mačvanskih i šumadijskih “kulaka” (paori sa severa su se, iz nekog razloga, malo ulenjili), u pomoć prizvao i uvoz paradajza i krastavca iz dalekog nam i prijateljskog Azerbejdžana. Po principu projekta počivšeg Palme: mi Kinezima svinjske papke i pileće nogice, oni nama leteće automobile.
S tim da je je redovni profesor “Ishrane domaćih životinja”, sa novosadskog Poljoprivrednog, usput i ministar za seljake i “pristojni” ruralitet, otišao i dva koraka dalje. Prvo, ako se u EU poljoprivredom bavi samo jedan odsto stanovištva, zašto bi ih u Srbiji od zemljodelstva živelo čak sedam procenata? I, pod dva, ekspertski kazano: Ako ti krava daje previše mleka, pa moraš da ga prosipaš, onda ti tu bezobraznu mlekulju staviš na rigoroznu dijetu, slabije je hraniš, ona daje manje mleka, pa manje prosipaš.
I svi srećni, i krave i vlast na broju!
Studenti su, pre neki dan, iz Konstantinovog Naisa, na Autokratovu “Država – to sam ja”, odgovorili gromoglasnim: “Država – to smo mi!”.
Seljačka buna Matije Gupca, zime Gospodnje 1573, potrajala je 12 dana. Šumadijski seljaci izdržali su 20 – Mačvani i Jadrani i dalje drže čas!
U predvečerje februarske revolucije 1917. godine u carskoj Rusiji je proklamovana parola „Zemlja – seljacima!“, iako je, apsurda li, prema popisu iz 1916, čak 90 procenata oranica u evropskom delu Rusije pripadalo seljacima, a s druge, azijske strane Urala, u vlasništvu seljaka bilo je svih 100 odsto njiva! Za to vreme, u najvećoj imperijalnoj sili tog doba, Velikoj Britaniji, samo 13 odsto svojine pripadalo je seljacima, a sve ostalo lendlordovima i privatnim zemljoposednicima.
A sa kolektivizacijom u vreme sovjeta, stigla je i glad, iako je, prethodno, Carska Rusija svake godine ubirala za trećinu veću količinu letine nego svi tada najveći izvoznici žitarica u svetu (SAD, Argentina i Kanada) zajedno?!
Poznata je i ona istinita anegdota s početka šezdesetih godina prošlog veka kada su rusku glumicu Aleksandru Aleksandrovnu Jabločkinu pitali pioniri da im ispriča kakav će biti život u budućem komunizmu, a ona im je odgovorila: “Draga deco, biće veoma lepo. Svega će biti u izobilju, kao što je bilo za vreme cara.“
A čak je i Nikita Hruščov, tokom posete Americi 1959, priznao da je, kao bravar u Donbasu, 1912-1913, materijalno bio imućniji nego kao drugi sekretar Moskovskog komiteta partije, jer su „posle revolucije plate u velikoj meri smanjene, a cene mnogo porasle“.
O svemu tome piše mitropolit Tihon Ševkunov u knjizi „Propast imperije – ruska lekcija“ (Catena mundi, Beograd, 2025).
A, da – ne na “režim Dosmanlija i žutog ološa”, nego na indoktrinaciju “diktature proleterijata” odnosio se onaj aforizam Brane Crnčevića: „Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uništili nam sve.“
Ponovo je, i u ovo doba seljačkog ustanka, kao i u slučaju studenata, kao i kada je programirano odumiranje na rate Srba na KiM u pitanju, zakazala solidarnost svih ostalih građana Srbije kojima je milije njihovo, makar i skromno, „keš, kolica, sigurica“ i od same pomisli na generalni štrajk. Ili, daleko bilo, na početak bune protiv dahija…
„Drži se tata, oremo naše njive, hranimo naše krave i čekamo da dođeš“, kazala je Jelisaveta, ćerka Zlatka Kokanovića koji se trenutno, sa još trojicom kolega težaka, mačvanskih domaćina, nalazi u pritvoru zbog navodnog ometanja službenog lica u vršenju službene dužnosti, da ne kažem “pokušaja rušenja države i ustavnog poretka”.
Zašto su se vile, kuke i motike digle baš u Bogatiću (eng.Richtown), Mačvi, Jadru i Podrinju, zavičaju najodsudnijih bitaka u poslednja dva veka?
Bogatić i obližnji Badovinci, Crna Bara… smešteni su na ušću Drine u Savu, tamo gde je Drina menjala tok, povlačeći se ka administrativnoj teritoriji današnje Srbije, ostavljajući njive mačvanskih seljaka na administrativnoj strani BiH, odnosno Republike Srpske.
U Crnoj Bari, stoji i danas spomenik kulture iz 19. veka, od kamena, drveta, blata i biber crepa ozidan, Hajduk Stankov vajat, kao svedok života Stanka Aleksića, legendarnog hajduka i junaka romana „Hajduk Stanko“ Janka Veselinovića (pisac iz istih krajeva), koji je ispričao autentičnu priču o slobodarskom duhu, hajdučkoj hrabrosti, ali i o neuzvraćenoj ljubavi, (ne)pravdi i časti na ovim prostorima.
Svakog avgusta, evo već šest decenija, ovde se održavaju Hajdučke večeri, manifestacija koja evocira duh hajduka; “reprizira” se prava hajdučka svadba sa „krađom“ neveste; momci se u hajdučkim disciplinama nadmeću za prvog harambašu…
Ovde je očuvan i takozvani turski šanac, brana srpskih ustanika prema, u taj vakat, Osmanlijskoj Bosni preko Drine.
Odavde, iz Crne Bare, je i Vuk Isakovič, glavni junak „Seoba“ Miloša Crnjanskog.
Ovde, po Mačvi, je u četi vojvode Stojana Čupića, pa u graničnoj zaštiti na Drini prema Bosanskom vilajetu, ratovao i znameniti Zeka Buljubaša (Jovan Gligorijević), koga je, na ovu stranu Drine, „veslo prevezlo“, ne zna se pouzdano, da li iz Semberije, da li iz Nevesinja ili je došao iz Starog Vlaha.
Tu je formirao četu koja je imala, kako kad, od 50 do 200 ljudi, koju su zvali „golaći“ ili „goli sinovi“ (izraz za ljude bez žena i dece), s kojima je u Prvom srpskom ustanku vojevao u velikim bojevima, poput onih na Lešnici i na Loznici. Ostala je legenda da su njegovi „golaći“, mada obučeni u sukno, bili naoružani najlepšim oružjem. U poslednjoj bici Prvog ustanka, Ravanjskom boju, 1813, komandovao je brigadom od 800 do 1000 ljudi, i poginuo sa svojim borcima, tu na Ravnju, u Zasavici (današnji rezervat prirode), tako što su, kada im je ponestalo municije, napali Osmanlije noževima.
. . .
Kao školarac sam, u dva navrata, tokom neizbežnih ekskurzija Titovim rodnim krajem, a jednom i kao član šampionske vatrogasne ekipe Pete (Zagrebačke) vojne oblasti JNA, bio i u Gornjoj Stubici i Stubičkim Toplicama. Pamtim, kao dete, i film “Seljačka buna” Vatroslava Mimice, sa Fabijanom Šovagovićem u ulozi Matije Gupca (glumili i Bata Živojinović i Pavle Vuisić), iz 1975.godine, kao i nezaboravne scene zimskog kupanja lepih baronica u stubičkim termalnim jezerima…
Hrvatsko-slovenačka seljačka buna (29. januar – 9. februar) je naziv za oružani ustanak kmetova iz 1573. godine koji je buknuo na području Hrvatskog Zagorja i Štajerske.
Kako je sve otpočelo? Stalni upadi Osmanlija prouzrokovali su osiromašenje i nestabilnost južnih teritorija “Svetog rimskog carstva”, zbog čega su feudalni gospodari nametali kmetovima nove poreze. Naročito okrutan prema svojim kmetovima bio je plemić Franjo Tahi. Pošto bečki carski dvor nije odgovarao na žalbe kmetova, oni su prestali da plaćaju poreze i, zajedno sa seljacima iz susedne Štajerske i Kranjske, digli se na oružje protiv plemićkog tlačenja.
Ustanici su zahtevali ukidanje vladavine plemstva, ukidanje dažbina Katoličkoj crkvi i organizovanje seljačke vlade koja bi neposredno bila odgovorna caru. Na čelo seljačke vlade (vrhovni pobunjenički sud) su izabrani Matija Gubec, Ivan Pasanac i Ivan Mogaić, a komandant seljačke vojske bio je Ilija Gregorić.
Odlučujuća bitka vođena je 9. februara 1573, kod Stubičkih Toplica. Gubec i njegovih 10.000 ustanika pružili su jak otpor, ali su posle četvoročasovne borbe poraženi od bolje opremljene vojske pod vođstvom Gašpara Alapića. Osim 3.000 kmetova koji su poginuli u samoj bici, stotine zarobljenih su obešeni ili raščerečeni. Sam Gubec je zarobljen i odveden u Zagreb, gde je pogubljen na Markovom trgu 15. februara 1573. godine. Legenda kaže da mu je na glavu stavljena užarena gvozdena kruna, pre nego što je raščetvoren.
Usledile su osvetničke represalije prema pobunjenim kmetovima i njihovim porodicama, vešani su ili ubijani ispred kuća, drugima su odrezivani delovi tela, uši, nosevi, da bi zauvek nosili žig opomene da se više nikad ne usude da “trgnu mač na gospodu”.
Neki spisi tvrde da su “naši Srbi” iz Žumberka i Južne Štajerske (naseljeni tu, u prvoj polovini 16. veka, kao bečki graničari prema Turskoj), umesto da budu na strani ustanika, bili prisiljeni da pomognu vlasteli u gušenju bune.
. . .
Za one koji ne mogu čudom da se načude kako to da je pretežni deo ovdašnjih građana više zainteresovan za iransko – američko – izraelske, nego za seljačke brige Srbije, iako nas ta seljačka Srbija hrani, a iz tog opanka smo svi, manje – više, iznikli, evo odgonetke. Ona leži u činjenici da, osim rutinskih, naučnih ili pseudonaučnih hipoteza o poreklu Srba(lja), postoji i ona nekonvencionalna istoriografija koja, između ostalih, barata i iranskom teorijom o našim korenima. Ona je zasnovana na podacima starih autora koji Srbe pominju među sarmatskim, odnosno alanskim plemenima severnog Kavkaza koja su nekad, do hunske najezde, naseljavala oblast današnje Ukrajine, severnog Zakavkazja, i dela Rusije do Kaspijskog jezera.
Pošto su Sarmati (“iskvaren” oblik imena “Srbi”) nekakav “prelaz” između Iranaca i Slovena, eto i odgovora na pitanje zašto je u Srbiji, uprkos oficijelnoj politici, više građana na strani naših “predaka” Persijanaca, nego na strani “ugroženog američkog interesa” na svakom pedlju zemaljske kugle. Zbog čega neki idu tako daleko da, navodno, šalju Teheranu GPS koordinate američke baze kod nemanjićkog carskog Uroševca. Ako nam je za nadu, i među Paštunima skitskog porekla u Avganistanu i Pakistanu postoji plemenska grupa sa imenom Sarbani koji, prema tamošnjoj legendi, potiču od pretka koji se zvao Sarbani. Uostalom, i Konstantin VII Porfirogenit pominje na Kavkazu plemena „Krevatades” („Krevatas”) i „Sarban” („Sarbani”), koja neki tumače kao Hrvate i Srbe.
Elem, nakon što se demonstrativno samorazoružao od lovačkog naoružanja i „skinuo“ uniformu vojnog rezerviste, predsedniku Udruženja poljoprivrednika „Naše mleko“ iz Bogatića (eng. Richtown) je, kao državnom neprijatelju, profesor „Ishrane domaćih životinja“ zabranio ulazak na sastanak popečitelja s predstavnicima poljoudruženja!
Hajduci iz Mačve i Jadra ne nameravaju da odustanu. Makar dok njihove kolege i saborci ne budu pušteni iz Poglavičinih kazamata.
BIA snajka (i ostale srpske tajne “majke”) štrika li štrika punom parom, privodi, „poziva na razgovor“, “razgovara”, preslišava, ubeđuje, pritiska, „razoružava“, odvaja decu od očeva, nudi, preti… prvo studenti, onda tužioci, sada poljoprivrednici.
A dok „zemaljski dani teku“, boterija Es-En-Esa i Smokvin list opozicije (SLOS), “zajedničkim snagama, radnijem brigadama”, institucionalnim i vaninstitucionalnim sredstvima, zdušno radi na lokalizovanju, stišavanju i, ako je ikako moguće, gašenju studentsko-narodnog požara koji je buknuo pre ravno 16 meseci. Sa ciljem da ga, na režimu tinjanja, drži pod kotrolom, idealno bi bilo, do decembra 2027.
„Internet daje prostor hordama idiota da iznesu svoje mišljenje, što su ranije mogli samo u kafani posle čaše vina, bez štete za društvo. Sada imaju isti prostor za priču kao i nobelovac. Ovo je invazija idiota.“, govorio je, u smiraj svoga života, jedan od najvećih italijanskih kniževnika Umberto Eko (1932-2016).
-Imajte na umu da moja ideja idiota nije imala negativne konotacije. Niko, osim retkih izuzetaka, nije idiot po zanimanju, ali neko ko je izvrstan trgovac mešovitom robom, izvrstan lekar ili izvrstan bankarski službenik može da kaže neku glupost o stvarima koje niti zna niti razume ili o kojima nije dovoljno razmišljao. A reakcije na internetu su trenutne i ne ostavljaju vremena za razmišljanje. – objasnio je pisac romana „Ime ruže“, upozoravajući da je „sasvim u redu da internet pusti prostor za one koji nemaju što pametno za reći, ali višak gluposti puni redove, ali i izaziva neke neprimerene reakcije“.
S jedne strane, Poglavičini kolektivosi, lojalistička platforma “AV – naša porodica”, (pro)davači Kosova i, istovremeno, navodni branioci “rasparčavanja zemlje”, kopači litijuma, zagovarači stabilokratije, protežeri “mira i stabilnosti”, ali, pre svega, ostanka AV- u sedlu po svaku cenu i, najviše – nedavači vanrednih parlamentarnih izbora…
S druge strane, (pre)davači Kosova i kopači litijuma po svaku cenu, (po)nuđači ostatka Srbije, NATO svedoci i uvlakači, samozvani EU “svedoci”, te opet – nedavači vanrednih parlamentarnih izbora.
Kijevski knez Vladimir II Vsevolodovič Monomah (1053 – 1125) je u svom spisu “Poučenije sinovima” napisao da od same osobe zavisi da li će joj život biti ispunjen smislom ili će biti uzaludno proživljen, i da samo onaj koji nije lenj, nego se trudi, neće živeti uzalud. Po njemu, raditi znači činiti duhovna dela, a pre svega, to su tri dobra pobožna dela – pokajanje, suze i milostinja.
Ali, ovde je pitanje nad pitanjima, hoće li, kao što je “Šesta lička spasila Maršala”, svojim sabotiranjem studentsko-narodnog bunta i energije, SLOS, nevažno je da li svesno ili nesvesno, na kraju, stvarno i spasiti Poglavicu od “bauka” prevremenih izbora?
Cvijetin Milivojević
