Најављене револуције по правилу не успевају.
Децембар месец биће месец вишеструких комеморативних скупова, скупова (под)сећања, носталгичних и јалових обележавања различитих годишњица. Надали смо се да ћемо овај празнични распоред правити са победничких позиција и да ћемо се прек крај ове године присећати студентских херојских „прелазака Игмана и Проклетија“ и неуспешних непријатељских офанзива на голоруке грађане. На жалост, време за доделу пленумашких споменица и пензија још увек није дошло, али наду не треба да замени стрепња, одушевљење не сме прећи у разочарење, младалачки полет не сме да победи старачка малодушност.
Постојали су сви услови да Србија направи заокрет, да крене путем промена, да коначно пронађе своју душу. Али, бездушна власт је показала по ко зна који пут да не признаје никаква писана и неписана друштвена правила, да нема намеру да призна грешку, да ни не размишља о преузимање било какве одговорности. Разлози таквог игнорисања реалности могуће је када немате државу већ криминални режим, када немате друштво већ политички имагинаријум, када немате штампу већ литературе де моуваис лиеу, кад немате бирачко тело већ клијентелу. Ми имамо устав, али немамо конституисану нацију, имамо институције, али немамо поредак, ми имамо плурализам, али немамо политички живот.
Заблуда је гора од незнања, јер човек у заблуди има предубеђење у исправност својих ставов па га је теже убедити у супротно, односно посао је двоструко тежи пошто подразумева одустајање од раније прихваћених истина уз мучно прихватање нових. Насупрот заблуделом, незналицу је лакше навести да крене већ осветљеним путем који га води из мрака незнања. Тако је и са народима који живе у заблуди да имају државу, законе, институције, традицију. Неопходно их је убедити да све то што имају и други, све то што имају нормлани народи, све то што је остали од славних предака, све су то данас кулисе, обмане, матрикс, холограми. Тешко је покидати везе са нечим што делује Ваше, личи, подсећа, уклапа се, паше, импонује. Додатну тешкоћу представља превазићи страх од новог, јер је у тај страх уграђена и увређеност да смо погрешили, да смо испали глупи, уз неиздрживи терет осећаја кривице. Тај емотивни колоплет је горки залогај који деценијама избегавамо, не због тога што га је немогуће прогутати, већ што би нам било драже да нам застане у грлу и да се њиме удавимо, него да на очиглед завидног и љубоморног комшилука морамо да прођемо кроз ту фазу понижења да смо грешни, несавршени, недорасли. Ах,Срби, Срби. Нико нам главе неће доћи, до нас самих.
Било која друга власт у Европи на би преживела 1.новембра, ниједна не би себи дозволила 15.март нити опстала дан касније, било која држава у Европи би годину дана касније институционално затворила тему избора и изборних услова. Било која- не и наша.
Зашто?
Због карактера власти, односно владајуће партије, још прецизније владајуће клике, најпрецизније због карактера владара. Нема пуно опција и готово све су већ испробане. Друштвени притисак био је готово на максимуму првих месеци после трагедије у Новом Саду. По први пут огромна већина народа тражила је одговорност, управо оно што режим успешно избегава тринеаст година уназад. Вођа није попуштао. Најмасовнији скуп у модерној историји Београда није био довољан да се барем започне разговор о мирној транзицији, о излазној стратегији, о деескалацији која нас може увести у грађански рат. Вођа није попуштао. Видовдански протест који је најавио провалу грађанског бунта на улици, сукоби са полицијом, са неистомишљеницима, са осветом лојалиста није био довољан да се објави оквирини датум ванредних избора, да се укаже светло на крају тунела у који нас је ОН увукао и који прети да се уруши попут смртоносне надстрешнице. Вођа није попуштао.
Имао је резервни план. Прво не паничити иако борд тоне, иако су чак и они којима је највише учинио, они на које је највише рачунао безглаво потрчали ка чамцима за спасавање забаравивши и брод и капетана. Друго, копирати, имитирати и обесмислити сваки потез противника- на митинг иде контрамитинг, на блокаде иду протести против блокада, на студенте хорда ћација, контра пленума-логор ћациленд. Треће, на силу одговорити дозираном и контролисаном силом. Пендрек по грађанима неће бити „пендрек спаса“, нема „црног лабуда“, али ће бити довољно масница, суза, прелома, претњи да ће мрски блокадери схватити да је држава и даље у чврстим рукама Вође и да је одлучила да се не преда тако лако.
Свему је оделео. И промени расположења јавности и масовним окупљањима и уличним сукобима. Преостали су избори, а и њих редовно добија, макар оне локалне који могу , али и не морају бити нека врста теста или провере.
Шта је решење? Када ће крај свему овоме?
Па, у понедељак. Не знам тачно којег, али оног понедељак када после изборног дана већина Срба не само у кућним условима, не само на послу, не само на слави, већ јавно, без страха, и усмено и писмено буду против Александра Вучића и свега што он представља. Тог понедељка биће готово, биће крај једне фазе, завршиће се наша најмрачнија епизода у овом веку. Нису избори магично решење, али сигурно јесу део решења. Да ли ће бити сукоба, сигурно да хоће, можда пре избора, можда током избора, можда после избора. Да ли ће морати да „ради улица“, сигурно да ће морати и то већ поменутим редоследом. Али, на крају баладе, када се конституише већина Срба који су довољно спремни да безусловно, без задршке, без устручавања буду против Александра Вучића и свега што он представља биће то обзнана наше победе. До тада ћемо чекати, до тада ћемо шетати, окупљати се, најављивати, обележавати, надати се.
Не, није довољно викати на телевизор када видите ликове са Пинка, Информера, Прва ТВ Б92…Не, није довољно у полупијаном стању позивати војску да изврши пуч или полицију да „похапси багру“. Не, неприхватљиво је навијати за фантомске снајперисте, очекивати да ће „биологија завршити ствар“ или призивати страни фактор да реши наше проблеме. Не, не и не! Проблем је у нама, али је на истом месту и решење.
Што се мене тиче, ја сам спреман за све опције. Покушавам да писаном и изговореном речју мењам мишљења колебљиваца и утврђујем ставове сличномишљеника. Присуствујем блокадама, митинзима, трибинама и свим облицима ненасилног друштвеног притиска. Био сам у првим редовима током сукоба, гутао сузавац, стајао насупрот кордону. Већ сам дао подршку необјављеној студентској листи и пријавио се да помогнем колико могу током изборног дана. Својим примером покушавам да инспиришем и мотивишем и друге. Та ланчана реакција се мора наставити, то коло мора постати милионско све док се не затвори у круг тог победоносног понедељка.
Заиграјмо тај танго живота или смрти као никада пре!
др Александар Дикић
