Председник Србије Александар Вучић озбиљно се коцка са будућношћу Србије. Толико је постао осион да више и не покушава да се крије иза неки одлука које „као нису његове“. Последња је у низу она када је сам пресекао да се први пут после 13, или 14 година Србија не појави на Самиту ЕУ – Западни Балкан.
Он је тај који је одлучио без обзира на чињеницу да су његове уставне ингеренције буквално церемонијалне. Замислимо само ситуацију у којој је, примера ради, Томислав Николић тако нешто пресудио у време када је био председник Србије, а Вучић први потпредседник Владе Србије. У чије име, и у чијем интересу је донео овакву одлуку, потпуно је нејасно.
Да ли он жели да казни Европу што Брисел није донео одлуку о томе да Србија коначно отвори неки кластер на свом европском путу? Можда му је засметало што је шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен обрисала бриселски под са њиме када јој је рекао да је управо добио поруку из Москве. Да ли се изнервирао што Руси неће да продају НИС него као стари, вишевековни пријатељи Србије воде рачуна о свом интересу. Да није љут што ће Црна Гора и Албанија ускоро у ЕУ, а Србије нема нигде? Ко зна, ако му је наложено да уклони ћациленд и то га је насрдило. А, можда се највише изнервирао због ножа у леђа који му је до краја забио Трампов зет одустајањем од Генералштаба у Београду.
Шта год било, ради се о потезу због којег Србији неће бити ништа боље него што јесте. Да се разумемо, не би се у Србији ништа десило ни да је делегација из Београда отишла на тај Самит. Проблем је у томе што је званична и прокламована политика Србије приступање Европској унији, а званични Београд прстом није мрднуо да би се том циљу приближио. Нити има намеру да било шта уради по том питању.
Нико никада није тако преварио ЕУ као што је то урадио Вучић. Убеђивао их је у све и свашта не би ли добио њихову наклоност. Прихватао је сваку идеју – од Бриселског споразума до Рио Тинтан. из чисто прагматичних разлога опстанка на власти. Ту и тамо је стекао неку и нечију наклоност и то је то. За то време, грађанима Србије је, путем својих политичких комесара, свакодневно уништавао вољу за Европом. Да ли ико може да се сети када је неко од представника власти једну једину лепу реч рекао о ЕУ? Тешко.
Србија није у ЕУ искључиво због Вучића и његове власти. Како неко ко је пристао на Бриселски споразум, онај француско-немачки и Охридски сада ради против сопствене политике? Шта је у ствари његов циљ? Одговор на ово питање је једноставан и гласи – опстанак на власти. Како сада да буде европејац када је народ убедио да ЕУ није прича за нас? Како да национализује НИС поред толико русофила које је сам изнедрио.
Ко је, уосталом, баш њему дао за право да на овакав начин влада Србијом? Устав није. Много је питања, а мало одговора. Његова политика се распада попут сапунице. Где год да крене, наилази само на зидове. Његова недавна посета Паризу завршила се толико славно да се домаћин састанка Емануел Макрон није удостојио да о том догађају извести своју пратњу на Xу на којем редовно обавештава свет о својим сусретима за светским државницима.
Почетком године је причао како ће у кратком раздобљу чак три пута да се види са Трампом. Ево га крај године и нико да га пита шта то би, где се затурио председник САД. Шта би са оним кључем који му је Трамп дао ономад.
Са Путином је прича потпуно нејасна. Нико не капира коју то игру Руси играју са нама. Ако су пријатељи, браћа и ко зна шта још, зашто не реше са Вучићем проблем око НИС. Они то бар могу. И тамо је на власти исти неко ко о свему одлуче. Могу да се договоре за три минута. Нама је председник неко ко је у прошлости више водио рачуна о руским интересима него о српским. То је и признао када је говорио о испуштеним приликама за НИС.
И онда му падне на памет идеја да цео Западни Балкан уђе у ЕУ. Само су то чекале бриселске бирократе. Једном су се опекли и примили поједине земље преко реда. Нема тога више. Не може се са ћацилендом у ЕУ. Створио је пројекцију о себи као о неком битном и важном, а његова битност је супротно пропорционална његовој умишљеној величини. Мали миш међу опасним и великим играчима. За тог миша, по свој прилици, нема ни мрвица са стола које заврше на поду. Ето докле је довео и себе и нас.
За њега нас баш и брига, али Србија није то заслужила. То што ја мислим да је наша будућност у ЕУ није релевантно. Имам право на то као што било ко други може да заступа контра став.
Проблем је што се држава, која се налази на европском путу, понаша неодговорно и своју спољну политику заснива тако што је једног дана ветар одува на једну страну, а другог на другу.
Није ЕУ та која неће Србију. То је велика заблуда. Председник Србије и његова политика то јасно и недвосмислена кажу и поручују.
Свима нам остаје само тема за размишљање докле ћемо да имамо посла са људима који нису дорасли тренутку у којем живимо, слике таквих људи стоје на нашим зидовима. Док тај свој вазалски однос према умисленим величинама не променимо, дешаваће нам се све ово што нам се дешава.
Ненад Кулачин
