Разлика између либерала и квази-либерала – и даље доминантних у ЕУ, а донедавно и у САД – огледа се у томе што се први залажу за слободу, док се други агресивно боре за наметање своје – наводно „узвишене“ – ЛГБТ, екстремно феминистичке, антитрадиционалистичке, анационалне идеологије и евроатлантске геополитичке оријентације.
За квази-либерале слобода је искључиво оно што они под њом подразумевају. Оне који другачије мисле третирају као „затуцане“ непријатеље, а не легитимне неистомишљенике. У томе су сличнији бољшевицима који су себе доживљавали као идеолошку авангарду тзв. пролетерског „прогреса“ – која мисли да има мисионарско право да уништава све оне који са њим нису сагласни – а не класичним либералима чије је становиште да је свачија слобода ограничена слободом других људи, те да они имају право и на ставове који њима нису блиски.
Шта су и ко су квази-либерали, лепо видимо по њиховом актуелном односу према Ирану и његовој будућности. Уместо да се залажу за успостављање суштинске демократије у тој намученој земљи (на шта свако има начелно право, иако нема морални и правни основ да противно међународном праву води агресивну политику према тој или било којој другој држави, са циљем екстерне промене власти), они неретко заговарају страну интервенцију и окупацију ради успостављања монархистичке диктатуре под жезлом Резе Пахлавија (1960), сина последњег иранског шаха Мохамеда Резе Пахлавија (1919-1980).
Наследник владара Ирана који је збачен 1979. а свемоћ је стекао после пуча из 1953. године – када је део иранске војске по налогу ЦИА и МИ6 збацио легалног и демократског премијера Мохамеда Мосадика, који је настојао да обузда деловање западних нафтних компанија – велича оца и његову владавину, те, имплицитно исказује жељу да настави његовим путем. А он, то је јасно, није за похвалу. То што су после Мохамеда Резе Пахлавија завладали исламистички радикали, њега не оправдава за све негативно што је радио, а водио је земљу крајње аутократски.
Масовно је прогањао и ликвидирао противнике. Његова политичка полиција, САВАК, била је једна од најсуровијих у историји (позната је по иновативним средствима мучења, као што је справа за чупање ноктију која упоредо спаљује месо испод њих, те по направи за истезање језика, што се неретко завршавало сакаћењем). Експлоатација народа је била таква да је исламистичка социјална и економска политика, све док Иран није дошао у стање потпуне измождености америчким санкцијама, за велики део његовог становништва доносила егзистенцијални бољитак.
Укратко, смена садашњег исламистичко-олигархијског иранског режима монархистичким самодржављем, не би представљала демократски корак напред. Радило би се о скакању у месту на истој ауторитарној локацији, само би геополитичка оријентација Ирана и његов цивилизацијски образац били промењени. Не би више владао исламистички радикализам већ квази-либерални идеолошки фундаментализам у средњоисточној варијанти. У његово име, ради сламања „окова прошлости“, засигурно би био спровођен стари терор у новом паковању.
Неко ко се залаже за слободу, шта год мислио о садашњем иранском вођству, тако нешто не може да подржи. Није нормално под демократијом подразумевати мучење и убијање оних који другачије мисле, шта год да је у питању. Друга ствар је деловање правне државе против екстремиста који илегално угрожавају уставом загарантовану демократију, али и то мора да буде, коликогод строго толико и цивилизовано. Но, за квази-либерале није од значаја ни истинска слобода, ни прва демократија, нити грађанска права, већ је једино битно наметање њихове идеологије и геополитичког курса. Тако је од Ирана до Србије.
Зато пажљиво гледајте и слушајте ко овде у медијској и политичкој сфери подржава избијање шиитског исламистичког клина у Ирану, клином диктатуре новог шаха. То су по правилу исти они који прихватају измишљотине о српском геноциду у Сребреници, заговарају заокруживање Вучићеве косовске велеиздаје, предлажу као спас за Србију улазак у НАТО, одричу се Дејтонским миром потврђене Републике Српске.
Све оно што би Реза Пахлави радио својим непријатељима у Ирану и они би радо чинили неистомишљеницима у Србији, и при томе им не смета ни то што су национално оријентисани Срби са опозиционог дела друштвено-политичке сцене – за разлику од лажних СНС националиста и наших квази-либералних НАТО фанова (најчешће духовне деце титоизма), те иранских исламиста – по правилу, на демократско-родољубивој линији. Отуда, не само ради наших националних интереса, већ и због жељене демократије као и обнове грађанских права, морамо одлучно да се супротставимо свима онима који су код нас суштински заступници маскираног тоталитаризма било у којој амбалажи!
Ирански случај је добар тест за њихову допунску идентификацију!
Драгомир Анђелковић
