Јурим кроз шикаре, недоклан. Јуре ме шикаре, бедне усташке курве. Бежим на сав глас из недокланог грла. Врба би да замахне прва, одрасла је на српској крви, осилила гране на повешано Србље… Трчим низ ливаду, зовем ноге да пожуре, вуку се преломљене и крваве. Трчим низ ливаду, кости се хватају о мене ко мраз, моле да их поведем, можда их неко још чека…
Грабим оне најситније, дечије, што могу у руке, џепове, недра, под капке, у недоклано грло. Бацам их успут да знам куда да се вратим ако не стигнем пре мрака… Куда да стигнем?! Свуд је Јасеновац! Шта је уопште овде у мраку- пре мрака? Беле се најцрње вране, оштре кљунове о србосјеке, гракћу на врбе, оне би прве… Бацам кости да знам куд да се вратим. Бројаће усташе недоклан грла, видеће да фалим, а и куд ћу…
Можда ми жицом превију грло и цревима подвежу сломљене ноге. Нећу да ме оваквог памте моји! Преплашиће се деца кад ми дођу у положајнике… Ишао сам у Бадњаке распет на храст. И набрао пуне шаке очију за дарове. Нигде мојих, а јасно сам туђим видео кад ми је проклета усташка звер ископала голим рукама. Не мари, сваке ми очи таман, видим што бих и својима видео: заборав!
Тражили су ми гроб, па кости, па било какав глас о мени, па…онда су мршкали гласоноше с прага. Ваљало се волети с крвницима, и још се волимо, и молимо да нам опросте што нас је било онолико!
Нек су им просте уморне, крваве, шаке, претешки маљеви, преломљене гране, отупели кочеви, зарђале каме, устајала Сава од набреклих лешева, сунце над Јасеновцем у које смо гледали повађених очију… Нек праштају за оне ноћи кад се није могло уснути од наших урлика, за роптај детета задављеног пупчаником и сестре обешене о братовљева црева.
Како је дивно грејало сунце о подрану кожу, па зар да нешто замеримо ножу што је нож..? Па, најлепше су свитале зоре с врха оне планине покрај Јасеновца. Не знам јој име, нек је звери крсте, прелепу планину од наслаганих лешава и костију Срба.
Мршни гласоношу, роде, ако ти на праг дође с лажју да су нас пуне јаме, вртаче и хумке. Ако ти каже да зна шта о мени, опсуј и терај то с прага, не зна тај ништа. За чашу ракије би те лаго како смо страдали болно, тешко, у мукама, на стотине дневно, и како зна које су ме вране кидале недокланог…
Прећути, тако Јасеновца не буде… Не питаш, врбе не говоре, Сава пијана тетура, хумке рађају кошчате младице, преждране вране легу гладне птиће, зора свиће попараног трбуха, мртви живима иду у положајнике, живи ћуте ишупаним језицима ђедова… Ћути, шта је било- прошло је. Оцветаће србоникле хумке, озеленеће она планина, распеваће се јаме, звери ће у чело стола да старо здравицом “освештају” нове вратове…
Јурим кроз шикаре. У страху, вране зобљу кости што сам разбацао… Куда ћу? Овамо нико не пита за мене, тамо ми се џелат већ брине… Чујем, заплако се маљ, још ме се само он сећа, још ме само он чека…
Михаило Меденица
