Боравећи и истовремено се хвалећи колико је пута био у Давосу, председник Ћациленда је дошао на идеју да пронађе камен испод кога ће се скрити док киша не прође и док сунце поново не огреје. У ту сврху ће организовати ванредни састанак владе Србије чији ће превасходни задатак у наредном периоду бити да пронађе то место. И не само то. Вучић је после тог састанка најавио сусрете и разговоре са свима онима који не мисле као они.
Ђуро Мацут, изабрано лево сметало у функцији премијера се сигурно већ разлетео по Србији како би пронашао довољно велики камен где би председник и његова свита могли адекватно да се склоне док не прође киша. Да ли су то рудници у Бору и Мајданпеку или пак бушотине Рио Тинта по Јадру, за сада није саопштено, јер тај камен Србије ће сигурно представљати највећу тајну у њеној историји. Уједно и највећу иновацију. Колико ће у проналаску камена за под главу помоћи и опозициони представници и да ли ће се уопште одазвати најављеним разговорима, превасходно зависи од званичног става који буду заузели Брисел, Вашингтон и Москва.
У сваком случају, после још једне посете Давосу председника Ћациленда, Србија више неће бити иста. Поготову што је на том скупу Трамп јавно држао за руку једну држављанку Србије, додуше Вјосу Османи, тренутно председницу лажне државе Косово, што само говори да није заборавио Вучићеву мудру политику клечања на хоклици у Белој кући. Још мање уплетеност српских власти у намештање избора у Америци.
Али највише од свега, Вучића и његове бројне подгузне муве узнемирио је говор у Чачку домаћице из Прањана, Љиљане Браловић, која је,
између осталог, навела како све напредњаке треба јахати и намазати катраном и перјем и да затвор није за њих, јер затвор је за људе… Кукњава и хистерија чула се до самог Давоса, а посебно одатле, као да је већ заказан први српски родео на импровизованом аеродрому у Прањанима, одакле су некад одлазили оборени амерички пилоти у Другом светском рату. Вучић је у паници објавио да Браловићка као представница студената блокадера жели да уништи пристојну и нормалну Србију. Заборављајући да управо захваљујући катрану и перју би многи његови најближи сарадници изгледали и пристојније и нормалније. Па и он сам.
Замислите само колико би пажње код нас и у свету изазвала организација првог српског родеа где би за почетак напредњаци јахали сами себе, адекватно обучени у мајице са Трамповим и Путиновим ликом, а они најиздржљивији, тзв. победници, имали ту част да их јашу предствници народа којег су некажњено понижавали и пљачкали годинама. То може уз најављене летеће аутомобиле да буде једна од највећих атракција предстојеће Експо изложбе и јединствена прилика да се убудуће одреди права намена још неизграђеном националном стадиону.
Можда отуда код напредњака толики страх од Сунца слободе које ће у једном тренутку свакако обасјати и наше просторе, па покушавају да пронађу довољно велики камен испод кога се могу привремено скрити. Такав камен срећом не постоји у Србији, нити било где у свету. Осим можда у редакцији Информера где председник Ћациленда редовно кампује. Или су можда правећи оно ругло у Пионирском парку пронашли нешто
после употребе звучног топа. Шта год, њихов страх је толики да буквално не могу да се суздрже, а да не коментаришу изјаву било које особе која им не иде у прилог. Што би рекли филмски познаваоци паника у паклу дроге.
Јасно је да им неће помоћи ни све учесталије усаглашене акције са опозицијом на дестабилизацији и поделама у оквиру студентског покрета које је народ који подржава студенте одавно провалио. Још мање бруталне полицијске акције на факултетима. Изненадна смрт команданта Жандармерије приликом посете свом колеги који је покушао самоубиство ваљда је довољно опомињућа.
Њихов крај је очигледан сваког дана. Потребно је, ипак, за сваки случај, одредити време и датум. Све друго представља непотребно губљење времена и мрцварење свих оних који су свој глас за промене већ дали. Они који су у овој држави на незнању, отимачини и улизиштву изградили сву своју моћ, толико би бар морали знати. Макар ове стихове: И само дотле, до тог камена, до тог бедема, ногом ћеш ступит можда поганом! Дрзнеш ли даље, чућеш громове, како тишину земље слободне са грмљавином страшном кидају…
Срђан Шкоро
