Општи је утисак да историја прави нагли заокрет. Овакве неочекиване маневре проузрокују или нагомилане опште друштвене противречности, изненадне климатско-атмосферске промене или долазак лудака/чудака/идиота на позицију неконтролисане моћи.
Под таквим околностима све постаје одраз у искривљеном огледалу. Простаклук се сматра храброшћу, примитивизам искреношћу, псовање елоквентношћу. Страшило неолиберализма користи се као димна завеса за полуинтелекте који су најзад дочекали своју шансу да пројуре кроз брисани простор анонимности и заузму позицију утицаја и статус нове елите. Нису у стању да објасне чега се више плаше у тој злослутној кованици- либерализам ( слобода) или ново (прогрес). Очигледно да је и једно и друго, јер једино шта нуде јесте ропство и регресија. Ропство незнању, заблудама, површности, глупости. Назад ка национал-шовинизму, ка новој насилној подели света, ка клерикализацији, ка сцијентофобији. Шири се страх од новог таласа модернизације, расте популарност ауторитативних личности, друштва се хомогенизују на ксенофобији и лажном традиционализму. Државе полако постају касарне, плурализам се претвара у парламентарни кретенизам, лидери постају месије, институције постају кулисе, народ постаје крдо, грађани постају добровољни затвореници. Постоји колективни осећај исцрпељности који дозвољава разноврсним авантуристима да наметну свој алгоритам мишљења, амбиције и живота.

У таквим условима може се уочити колики је бездани понор подлости у човеку који се озверио, обезљудио, обездушио. Ако желимо да мењамо човека, морамо да мењамо његово окружење (Плеханов).
Одговор на питање „какво је наше окружење или како се мења или у шта се претвара“ је једнако онеспокојавајући, колико и комплексан. Да ли је власт против које се боримо оволико дуго-анахрона или хрономерна, односно да ли је изван или у складу са временом у којем живимо? Можемо ли зауставити тренд примитивизације политике, обесмишљавања дебате, негирања аподиктичних чињеница, рушења свих постојећих ауторитета не новим ауторитетима већ тотемима, фикцијама, имагинацијама?
Мисао је плод разума, илузија је плод пожуде, ако заменимо мисао илузијом, то је као заменити храну отровом. (Иго) Отров који годинама кружи глобалним крвотоком оставља катастрофалне последице по човечанство, а наш мали српски брод, још увек неусидрен, необезбеђен, невезан за неки крузер, постао је брод лудака, а ми са тим лудацима под ризиком смртоносног бродолома.
Тим лудацима буре одговарају, њима је повраћање начин комуникације, турбуленције они не региструју јер празноглавцима вртоглавица не смета. Две су опције-мењати брод или мењати посаду. Одлучили смо се за ово друго. Како?
Одустали смо од побуне на броду, јер је капетан био спреман да пуца на побуњенике, а заробљене да казни „ходањем по дасци“. Одлучили смо се за изборе.
Избори су временом променили свој смисао, појам, суштину. Некада је то био празник демократије, данас нити славимо исте празнике, нити се слажемо у томе шта је демократија. У Србији се полако формирају два табора који не желе утакмицу, већ победу, не треба им резултат, већ трофеј. Оба табора верују у убедљивост, не у исправонст своје победе. Власт је уверена да ће опет тако победити , да ће остварена предност после затварања бирачких места бити довољна да прекрије све крађе које су ту победу пратиле и омогућили је у том интензитету. Студенти већ сада правдају излазак на мегдан под постојећим условима са уверењем да је подршка коју су задобили до сада толика да превазилази све модуће изборне махинације. Потцењивање противника је средство самоохрабривања и потврђивање илузије о сопственој јечини. Студенти и побуњени грађани су до сада показали жестину, у времену које предстоји неопходно је до покажу вештину. Није потребно упозоравати да се власт извештила да избегне сребрна зрна која смо испаљивали годинама уназад. Ми смо били невешти, често поводљиви и лаковерни, увек неуспешни. Нека наши порази буду њима путокази.
Избори су само једна етапа до зацртаног циља. А циљ је лична слобода и друштвена револуција! Кампања коју треба водити мора бити позитивна, мора предсказивати време после Вучића као „ доба водолије“, а наступајуће изборе као духовну прекретницу. Често су наше побуне и промене ишле упркос, а не захваљујући окружењу. Данас када свет чини заокрет, ми морамо да одвезујемо појас и мењамо место уз опасност да испаднемо из воза историје. А ко испадне из тока историје, долази у ризик од нестајања из географије.
Србима је потребна инстауратио магна-велика обнова. Она почиње одлуком, покреће се упорношћу, а завршава сазревањем. Вучић је препрека, лежећи полицајац који нас не само бије, хапси и малтретира, већ нас је зауставио у глобалној трци која се бесомучно води у овом веку. Да бисмо га прескочили неопходно је довољно велико убрзање, али и систем амортизације да би прелазак био што безболнији и да се кола не би пре преласку распала.
Убрзајмо се. Дух борбе мора бити замењен (или допуњен) духом организације. Немамо право да одустанемо.
др Александар Дикић