Opšti je utisak da istorija pravi nagli zaokret. Ovakve neočekivane manevre prouzrokuju ili nagomilane opšte društvene protivrečnosti, iznenadne klimatsko-atmosferske promene ili dolazak ludaka/čudaka/idiota na poziciju nekontrolisane moći.

Pod takvim okolnostima sve postaje odraz u iskrivljenom ogledalu. Prostakluk se smatra hrabrošću, primitivizam iskrenošću, psovanje elokventnošću. Strašilo neoliberalizma koristi se kao dimna zavesa za poluintelekte koji su najzad dočekali svoju šansu da projure kroz brisani prostor anonimnosti i zauzmu poziciju uticaja i status nove elite. Nisu u stanju da objasne čega se više plaše u toj zloslutnoj kovanici- liberalizam ( sloboda) ili novo (progres). Očigledno da je i jedno i drugo, jer jedino šta nude jeste ropstvo i regresija. Ropstvo neznanju, zabludama, površnosti, gluposti. Nazad ka nacional-šovinizmu, ka novoj nasilnoj podeli sveta, ka klerikalizaciji, ka scijentofobiji.  Širi se strah od novog talasa modernizacije, raste popularnost autoritativnih ličnosti, društva se homogenizuju na ksenofobiji i lažnom tradicionalizmu. Države polako postaju kasarne, pluralizam se pretvara u parlamentarni kretenizam, lideri postaju mesije, institucije postaju kulise, narod postaje krdo, građani postaju dobrovoljni zatvorenici. Postoji kolektivni osećaj iscrpeljnosti koji dozvoljava raznovrsnim avanturistima da nametnu svoj algoritam mišljenja, ambicije i života.

U takvim uslovima može se uočiti koliki je bezdani ponor podlosti u čoveku koji se ozverio, obezljudio, obezdušio. Ako želimo da menjamo čoveka, moramo da menjamo njegovo okruženje (Plehanov).

Odgovor na pitanje „kakvo je naše okruženje ili kako se menja ili u šta se pretvara“ je jednako onespokojavajući, koliko i kompleksan. Da li je vlast protiv koje se borimo ovoliko dugo-anahrona ili hronomerna, odnosno da li je izvan ili u skladu sa vremenom u kojem živimo? Možemo li zaustaviti trend primitivizacije politike, obesmišljavanja debate, negiranja apodiktičnih činjenica, rušenja svih postojećih autoriteta ne novim autoritetima već totemima, fikcijama, imaginacijama?

Misao je plod razuma, iluzija je plod požude, ako zamenimo misao iluzijom, to je kao zameniti hranu otrovom. (Igo) Otrov koji godinama kruži globalnim krvotokom ostavlja katastrofalne posledice po čovečanstvo, a naš mali srpski brod, još uvek neusidren, neobezbeđen, nevezan za neki kruzer, postao je brod ludaka, a mi sa tim ludacima pod rizikom smrtonosnog brodoloma.

Tim ludacima bure odgovaraju, njima je povraćanje način komunikacije, turbulencije oni ne registruju jer praznoglavcima vrtoglavica ne smeta. Dve su opcije-menjati brod ili menjati posadu.  Odlučili smo se za ovo drugo. Kako?

Odustali smo od pobune na brodu, jer je kapetan bio spreman da puca na pobunjenike, a zarobljene da kazni „hodanjem po dasci“. Odlučili smo se za izbore.

Izbori su vremenom promenili svoj smisao, pojam, suštinu. Nekada je to bio praznik demokratije, danas niti slavimo iste praznike, niti se slažemo u tome šta je demokratija. U Srbiji se polako formiraju dva tabora koji ne žele utakmicu, već pobedu, ne treba im rezultat, već trofej. Oba tabora veruju u ubedljivost, ne u ispravonst svoje pobede. Vlast je uverena da će opet tako pobediti , da će ostvarena prednost posle zatvaranja biračkih mesta biti dovoljna da prekrije sve krađe koje su tu pobedu pratile i omogućili je u tom intenzitetu. Studenti već sada pravdaju izlazak na megdan pod postojećim uslovima sa uverenjem da je podrška koju su zadobili do sada tolika da prevazilazi sve moduće izborne mahinacije. Potcenjivanje protivnika je sredstvo samoohrabrivanja i potvrđivanje iluzije o sopstvenoj ječini. Studenti i pobunjeni građani su do sada pokazali žestinu, u vremenu koje predstoji neophodno je do pokažu veštinu. Nije potrebno upozoravati da se vlast izveštila da izbegne srebrna zrna koja smo ispaljivali godinama unazad. Mi smo bili nevešti, često povodljivi i lakoverni, uvek neuspešni. Neka naši porazi budu njima putokazi.

Izbori su samo jedna etapa do zacrtanog cilja. A cilj je lična sloboda i društvena revolucija! Kampanja koju treba voditi mora  biti pozitivna, mora predskazivati vreme posle Vučića kao „ doba vodolije“, a nastupajuće izbore kao duhovnu prekretnicu. Često su naše pobune i promene išle uprkos, a ne zahvaljujući okruženju. Danas kada svet čini zaokret, mi moramo da odvezujemo pojas i menjamo mesto uz opasnost da ispadnemo iz voza istorije. A ko ispadne iz toka istorije, dolazi u rizik od nestajanja iz geografije.

Srbima je potrebna instauratio magna-velika obnova. Ona počinje odlukom, pokreće se upornošću, a završava sazrevanjem. Vučić je prepreka, ležeći policajac koji nas ne samo bije, hapsi i maltretira, već nas je zaustavio u globalnoj trci koja se besomučno vodi u ovom veku. Da bismo ga preskočili neophodno je dovoljno veliko ubrzanje, ali i sistem amortizacije da bi prelazak bio što bezbolniji i da se kola ne bi pre prelasku raspala.

Ubrzajmo se. Duh borbe mora biti zamenjen (ili dopunjen) duhom organizacije. Nemamo pravo da odustanemo.

dr Aleksandar Dikić