Razlika između liberala i kvazi-liberala – i dalje dominantnih u EU, a donedavno i u SAD – ogleda se u tome što se prvi zalažu za slobodu, dok se drugi agresivno bore za nametanje svoje – navodno „uzvišene“ – LGBT, ekstremno feminističke, antitradicionalističke, anacionalne ideologije i evroatlantske geopolitičke orijentacije.
Za kvazi-liberale sloboda je isključivo ono što oni pod njom podrazumevaju. One koji drugačije misle tretiraju kao „zatucane“ neprijatelje, a ne legitimne neistomišljenike. U tome su sličniji boljševicima koji su sebe doživljavali kao ideološku avangardu tzv. proleterskog „progresa“ – koja misli da ima misionarsko pravo da uništava sve one koji sa njim nisu saglasni – a ne klasičnim liberalima čije je stanovište da je svačija sloboda ograničena slobodom drugih ljudi, te da oni imaju pravo i na stavove koji njima nisu bliski.
Šta su i ko su kvazi-liberali, lepo vidimo po njihovom aktuelnom odnosu prema Iranu i njegovoj budućnosti. Umesto da se zalažu za uspostavljanje suštinske demokratije u toj namučenoj zemlji (na šta svako ima načelno pravo, iako nema moralni i pravni osnov da protivno međunarodnom pravu vodi agresivnu politiku prema toj ili bilo kojoj drugoj državi, sa ciljem eksterne promene vlasti), oni neretko zagovaraju stranu intervenciju i okupaciju radi uspostavljanja monarhističke diktature pod žezlom Reze Pahlavija (1960), sina poslednjeg iranskog šaha Mohameda Reze Pahlavija (1919-1980).
Naslednik vladara Irana koji je zbačen 1979. a svemoć je stekao posle puča iz 1953. godine – kada je deo iranske vojske po nalogu CIA i MI6 zbacio legalnog i demokratskog premijera Mohameda Mosadika, koji je nastojao da obuzda delovanje zapadnih naftnih kompanija – veliča oca i njegovu vladavinu, te, implicitno iskazuje želju da nastavi njegovim putem. A on, to je jasno, nije za pohvalu. To što su posle Mohameda Reze Pahlavija zavladali islamistički radikali, njega ne opravdava za sve negativno što je radio, a vodio je zemlju krajnje autokratski.
Masovno je proganjao i likvidirao protivnike. Njegova politička policija, SAVAK, bila je jedna od najsurovijih u istoriji (poznata je po inovativnim sredstvima mučenja, kao što je sprava za čupanje noktiju koja uporedo spaljuje meso ispod njih, te po napravi za istezanje jezika, što se neretko završavalo sakaćenjem). Eksploatacija naroda je bila takva da je islamistička socijalna i ekonomska politika, sve dok Iran nije došao u stanje potpune izmoždenosti američkim sankcijama, za veliki deo njegovog stanovništva donosila egzistencijalni boljitak.
Ukratko, smena sadašnjeg islamističko-oligarhijskog iranskog režima monarhističkim samodržavljem, ne bi predstavljala demokratski korak napred. Radilo bi se o skakanju u mestu na istoj autoritarnoj lokaciji, samo bi geopolitička orijentacija Irana i njegov civilizacijski obrazac bili promenjeni. Ne bi više vladao islamistički radikalizam već kvazi-liberalni ideološki fundamentalizam u srednjoistočnoj varijanti. U njegovo ime, radi slamanja „okova prošlosti“, zasigurno bi bio sprovođen stari teror u novom pakovanju.
Neko ko se zalaže za slobodu, šta god mislio o sadašnjem iranskom vođstvu, tako nešto ne može da podrži. Nije normalno pod demokratijom podrazumevati mučenje i ubijanje onih koji drugačije misle, šta god da je u pitanju. Druga stvar je delovanje pravne države protiv ekstremista koji ilegalno ugrožavaju ustavom zagarantovanu demokratiju, ali i to mora da bude, kolikogod strogo toliko i civilizovano. No, za kvazi-liberale nije od značaja ni istinska sloboda, ni prva demokratija, niti građanska prava, već je jedino bitno nametanje njihove ideologije i geopolitičkog kursa. Tako je od Irana do Srbije.
Zato pažljivo gledajte i slušajte ko ovde u medijskoj i političkoj sferi podržava izbijanje šiitskog islamističkog klina u Iranu, klinom diktature novog šaha. To su po pravilu isti oni koji prihvataju izmišljotine o srpskom genocidu u Srebrenici, zagovaraju zaokruživanje Vučićeve kosovske veleizdaje, predlažu kao spas za Srbiju ulazak u NATO, odriču se Dejtonskim mirom potvrđene Republike Srpske.
Sve ono što bi Reza Pahlavi radio svojim neprijateljima u Iranu i oni bi rado činili neistomišljenicima u Srbiji, i pri tome im ne smeta ni to što su nacionalno orijentisani Srbi sa opozicionog dela društveno-političke scene – za razliku od lažnih SNS nacionalista i naših kvazi-liberalnih NATO fanova (najčešće duhovne dece titoizma), te iranskih islamista – po pravilu, na demokratsko-rodoljubivoj liniji. Otuda, ne samo radi naših nacionalnih interesa, već i zbog željene demokratije kao i obnove građanskih prava, moramo odlučno da se suprotstavimo svima onima koji su kod nas suštinski zastupnici maskiranog totalitarizma bilo u kojoj ambalaži!
Iranski slučaj je dobar test za njihovu dopunsku identifikaciju!
Dragomir Anđelković
