Postoje tako neki ljudi za koje se čini da se Bog uvek nasmeši kada ih se seti. Jedan od njih je svakako Dragan Mance koji je na put bez povratka otišao na današnji dan pre 41. godinu. Čuveni golgeter je bio simbol detinjstva mnogih navijača Partizana. Oni koji su osamdesetih i devedesetih punili „krivinu” na južnoj strani stadiona JNA danas se spremaju za penziju, a neki je već i koriste. Zajedničko za sve je lepo sećanje na tragično stradalog golgetera „crno-belih”.
Hrabrost, vernost, ljubav, talenat, bezuslovno prijateljstvo… Dragan je posedovao sve te neopipljive vrednosti ljudskoga duha. Zbog toga je i bio ljubimac i „grobara”, a odavno se zna da je publiku najteže prevariti. Bio je prvi dečiji bog brojnih navijača Partizana. Ostavljao je srce na travi, bacao se na kopačke protivnika glavom kao da je tuđa, uvek davao sve od sebe. Svaku utakmicu je igrao kao da mu je poslednja.
Jednom prilikom kada sam u nekada kultnoj prodavnici dresova Joce Otaševića u beogradskom Bezistanu dugo sedeo i pričao sa Milutinom Šoškićem o Draganu Manceu, legendarni golman Partizana i reprezentacije Jugoslavije je plakao kao malo dete. Popularni Šole je bukvalno jecao iako je od tragične nesreće prošlo više od tri decenije.
„Kakav je to igrač bio. Bilo je prosto nemoguće ne voleti ga. Plenio je karakterom i igrom. Bio sam među prvima koji su stigli na mesto nesreće ispod podvožnjaka u Zemunu. Kada sam ga video nisam mogao da zadržim suze. To mi je bio jedan od najtežih trenutaka u životu. Sećam se da kada je došao i Draganov otac Ferdinand da smo zajedno plakali. Ne daj bože nikome. Svi koji su se tada zatekli na tom prokletom mestu su lili suze”, govorio mi je Šoškić koji je u to vreme bio pomoćnik Nenadu Bjekoviću, prvom treneru „crno-belih”. Pričao mi je Šole još detalja i nije nikakvo čudo što su taj prokleti dan svi upamtili.
Počeo je karijeru u Zemunu. Na insistiranje Tome Kaloperovića je stigao u Partizan. Umesto njega u Taurunum je otišao Slobodan Santrač. Golgetera na zalasku zamenio je anonimni poletarac. Već posle prvih treninga se videlo da je reč o golgeterskom dragulju. Miloš Milutinović mu je čvrsto verovao davši mu priliku u nezaboravnoj šampionskoj sezoni 1982/83.
Imao je Partizan u svojoj istoriji mnogo golgetera, ali nikog kao on. Marljiv, radan, uvek opasan, gladan golova, redovno je tresao mrežu protiv Crvene zvezde, a navijači to najviše vole. Kao što kuća ne može da postoji bez prozora, tako ni Mance nije mogao bez golova i protivničkog šesnaesterca. Imao je sirovi predatorski instikt za gol. Golovi su za njega bili opsesija, cilj života. Davao ih levom, desnom nogom, glavom, a najviše večitom rivalu zbog čega su ga navijači obožavali. Goleador.
„To je kao kada voliš da piješ vodu, da jedeš, da dišeš. Nešto bez čega ne mogu. Igram centarfora i moj posao je da tresem protivničke mreže”, tako je na početku karijere Dragan Mance objašnjavao strast prema golovima.
Eksplodirao je pod rukovodstvom „Plave čigre” Miloša Milutinovića 1982/83. kada je Partizan postao šampion sa dva boda prednosti ispred Hajduka i Dinama. U današnjoj valuti to je četiri boda. Te sezone Mance je postigao 15 pogodaka i bio najbolji strelac tima. Bilo je tu dosta golova za rubriku evrogol, ali tada nije bilo ni „Fejsbuka” ni „Instagrama” pa da imaju milionske preglede. Sve je ostalo u novinskim zapisima.
Utakmice Partizana protiv engleskog prvoligaša Kvins Park Rendžersa (QPR) u okviru 2. kola Kupa Uefa u sezoni 1984/85. su ostale zapisane kao istorijske. U prvoj utakmici u Londonu domaćin je slavio 6:2 iako je tim iz Beograda vodio 2:1. Vodeći gol Mancea na toj utakmici ostao je upamćen. Na 22-23 metra od gola levom nogom je prihvatio loptu, a zatim desnom snažnom parabolom ispod prečke zatresao mrežu domaćina. Gol za pamćanje i prepričavanje sa kolena na koleno. Takvih danas više nema ni slučajno.
U revanšu se desilo čudo. Bilo je 4:0 za naš tim. Seriju golova otvorio je, a ko drugi nego Mance kada je iz neposredne blizine šutom glavom savladao Hakera i doveo do potresa na stadionu koji je eksplodirao od oduševljenja navijača Partizana. Prethodno je sa leve strane centrirao Nikica Klinčarski. Još nisam upoznao „grobara” koji i dan danas, četiri decenije kasnije, euforično ne priča o toj utakmici i eliminaciji „policajaca” iz Londona. Te duele slave čak i oni kojima se ni očevi tada nisu rodili.
Navijačima je ostao u pamćenju po neobičnom načinu kako je proslavljao golove. Na kolenima klizi po travi, podiže ruke, golove slavi. Niko se nije tako radovao kao on. Tri dana posle sahrane 8. septembra u Humskoj je gostovala Priština. Tvrda utakmica, neizvesna do poslednjeg trenutka. U 90. minutu gol postiže Ljubomir Radanović, 1:0 za Partizan. Proslavlja ga na isti način kao Mance. Ceo stadion plače. Svi se sećaju Dragana, a upravo se na sahrani Radanović prigodnim govorom kao kapiten ekipe oprostio od mladog saigrača.
Sve sahrane su tužne. Suze, grč, tuga, jecaji prate takve ceremonije. Mance je sahranjen u četvrtak 5. septembra. Bilo je prisutno više od 10.000 ljudi, neki kažu i čitavih 20 hiljada. Nad otvorenim grobom ljubimca Partizanovih navijača prvo tiho, a zatim sve glasnije se čula pesma: „Otišo si Dragane, ostala je tuga / Uvek će te voleti Grobari sa juga”.
Priča o Draganu Manceu nije samo čežnja za iščezlim vremenima već za ljudima i pobedama koje su ih svojim igrama na terenu učinili nestvarno lepim. Nije reč samo o fudbalu. U pitanju su emocije.
Milorad Bjelogrlić
