I opet nam piše predsednik.

Neki ljudi još uvek šalju razglednice sa mora. Neki još uvek čestitke za Novu godinu. Predsednik Srbije najviše voli da piše penzionerima. I to ne bilo kako. Lično. Po imenu, prezimenu i na kućnu adresu. Jer ljubav, ako nije personalizovana, i nije neka ljubav.

Pre nekoliko godina stigao nam je, za mene „čuveni“ Vodič za pezionere. Bila je to raskošna publikacija, prava slikovnica, na najkvalitetnijem i najskupljem papiru, sa mnogo strana, fotografija i poruka. Nešto između državnog informatora, predizbornog materijala i porodičnog albuma u kojem, doduše, dominira jedan član porodice.
Koštala je mnogo. Jako mnogo.

Ali ljubav košta. Posebno ako je štampate u 1 600 000 ( milion i šesto hiljada) primeraka.

Tada sam, između ostalog, primetila i jednu „sitnicu“. U domaćinstvima u kojima su oba supružnka penzioneri, stizala su dva ista primerka. Jedan za njega. Jedan za nju. Na istoj adresi.

Zbog tog zapažanja me je, između ostalog, „kritikovao“ i predsednik jednog udruženja penzionera. Nisam, izgleda, razumela suštinu. To nije bilo rasipanje. To je bila ljubav.

Jer zamislite samo da je predsednik poslao jedan primerak na adresu i napisao: „Porodica Petrović“. Katastrofa. Šta ako Milunka pomisli da predsednik više voli Milutina? Ili obrnuto? Šta ako se u kući otvori ozbiljna bračna kriza?„Tebi je stigao Vodič, meni nije.“ „Pa možda misli predsednik da ti nisi dovoljno penzioner!? „Posle četrdeset godina radnog staža?!“

Ne. Država je mudro sprečila takve porodične lomove. Jedan Vodič Milunki. Jedan Milutinu. Dve koverte. Dve poštarine. Dve doze predsedničke pažnje. Jer jednakost građana pre svega znači da svakome pojedinačno mora da stigne isti predsednik.

Moglo je, doduše, na koverti da piše „Milunka i Milutin Petrović“. Ali to bi već ličilo na racionalno trošenje novca. A romantika i racionalnost retko idu zajedno.

Prošle su od tada tri godine. Vodiča više nema, mada je tamo pisalo : Prvo izdanje! Ja sam mislila da će to biti neki serijal.

Sada je papir izgleda, postao skromniji. Ali ljubav je ostala. Predsednik ponovo piše penzionerima. I meni je gotovo neprijatno što sam se ponovo setila nekih prizemnih pitanja. Na primer: odakle adrese? Ko ih je dao? Ko štampa? Ko šalje? Ko plaća? I zašto predsednička ljubav prema penzionerima tako često oseća potrebu da se materijalizuje baš uoči izbora?

Znam, znam. Nezahvalna sam. Dok normalan čovek vidi pažnju, ja vidim bazu podataka. Dok drugi vide pismo, ja vidim trošak. Dok neko vidi brigu za najstarije, meni pada na pamet Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Valjda profesionalna deformacija. Ili ona druga deformacija, još gora: navika da pamtite.

A ja pamtim. Pamtim i kako smo tada pitali ko je omogućio da se penzionerima poimenično šalje politički obojena publikacija. Pamtim koliko je koštala. Pamtim i da se sve završilo otprilike onako kako se kod nas završavaju afere: nekoliko dana buke, nekoliko objašnjenja koja ništa ne objašnjavaju, pa sledeća tema. A poneko ko je postavljao pitanja i pisao ono što se ne pita i ne piše, dobio je i po prstima i po novčaniku.

I zato sam se ovoga puta ozbiljno zamislila. Možda bi trebalo da ćutim. Čovek ipak nešto nauči kada bude kažnjen. Na primer, da ne dira tamo gde ne treba. Da ne postavlja suvišna pitanja. Da ne računa koliko košta papir. Da se ne interesuje čiji je adresar. Da primi pismo, zahvali se i eventualno ga urami.

Ali imam jedan problem.

Kad sam već kažnjena zbog onoga što sam govorila i pisala, bilo bi zaista glupo da sada odustanem baš onda kada se ista stvar ponavlja. Jer kazna ne pretvara istinu u laž. A novo pismo ne briše staro pitanje. Naprotiv. Donosi ga ponovo na kućnu adresu.Ovoga puta bez skupog Vodiča, ali uredno naslovljeno.

Predsednička ljubav, dakle, traje. Ne oslovljava nas više sa „naše drage bake i deke“, ali nas voli očigledno. Stado svoje poslušno.Čak nas vodi na „ekskurzije“!? Dobijemo i sendvč i vodu i bogami i neku dnevnicu, da nam se nađe. Vajdica.

Ne znam da liće nam predsednik i dalje slati pisma. Duša me zabolela kad sam pročitala da mu je ovo poslednji mandat!? Ma nemoguće.

Ipak bih zamolila da nam neko, uz eventuačno sledeće pismo, pošalje i jedan mali dodatak. Ne mora na kvalitetnom papiru. Može i na običnom. Samo neka na njemu piše:

Odakle Vam naše adrese i koliko nas ova ljubav košta?

dr Slavica Plavšić