И опет нам пише председник.

Неки људи још увек шаљу разгледнице са мора. Неки још увек честитке за Нову годину. Председник Србије највише воли да пише пензионерима. И то не било како. Лично. По имену, презимену и на кућну адресу. Јер љубав, ако није персонализована, и није нека љубав.

Пре неколико година стигао нам је, за мене „чувени“ Водич за пезионере. Била је то раскошна публикација, права сликовница, на најквалитетнијем и најскупљем папиру, са много страна, фотографија и порука. Нешто између државног информатора, предизборног материјала и породичног албума у којем, додуше, доминира један члан породице.
Коштала је много. Јако много.

Али љубав кошта. Посебно ако је штампате у 1 600 000 ( милион и шесто хиљада) примерака.

Тада сам, између осталог, приметила и једну „ситницу“. У домаћинствима у којима су оба супружнка пензионери, стизала су два иста примерка. Један за њега. Један за њу. На истој адреси.

Због тог запажања ме је, између осталог, „критиковао“ и председник једног удружења пензионера. Нисам, изгледа, разумела суштину. То није било расипање. То је била љубав.

Јер замислите само да је председник послао један примерак на адресу и написао: „Породица Петровић“. Катастрофа. Шта ако Милунка помисли да председник више воли Милутина? Или обрнуто? Шта ако се у кући отвори озбиљна брачна криза?„Теби је стигао Водич, мени није.“ „Па можда мисли председник да ти ниси довољно пензионер!? „После четрдесет година радног стажа?!“

Не. Држава је мудро спречила такве породичне ломове. Један Водич Милунки. Један Милутину. Две коверте. Две поштарине. Две дозе председничке пажње. Јер једнакост грађана пре свега значи да свакоме појединачно мора да стигне исти председник.

Могло је, додуше, на коверти да пише „Милунка и Милутин Петровић“. Али то би већ личило на рационално трошење новца. А романтика и рационалност ретко иду заједно.

Прошле су од тада три године. Водича више нема, мада је тамо писало : Прво издање! Ја сам мислила да ће то бити неки серијал.

Сада је папир изгледа, постао скромнији. Али љубав је остала. Председник поново пише пензионерима. И мени је готово непријатно што сам се поново сетила неких приземних питања. На пример: одакле адресе? Ко их је дао? Ко штампа? Ко шаље? Ко плаћа? И зашто председничка љубав према пензионерима тако често осећа потребу да се материјализује баш уочи избора?

Знам, знам. Незахвална сам. Док нормалан човек види пажњу, ја видим базу података. Док други виде писмо, ја видим трошак. Док неко види бригу за најстарије, мени пада на памет Закон о заштити података о личности. Ваљда професионална деформација. Или она друга деформација, још гора: навика да памтите.

А ја памтим. Памтим и како смо тада питали ко је омогућио да се пензионерима поименично шаље политички обојена публикација. Памтим колико је коштала. Памтим и да се све завршило отприлике онако како се код нас завршавају афере: неколико дана буке, неколико објашњења која ништа не објашњавају, па следећа тема. А понеко ко је постављао питања и писао оно што се не пита и не пише, добио је и по прстима и по новчанику.

И зато сам се овога пута озбиљно замислила. Можда би требало да ћутим. Човек ипак нешто научи када буде кажњен. На пример, да не дира тамо где не треба. Да не поставља сувишна питања. Да не рачуна колико кошта папир. Да се не интересује чији је адресар. Да прими писмо, захвали се и евентуално га урами.

Али имам један проблем.

Кад сам већ кажњена због онога што сам говорила и писала, било би заиста глупо да сада одустанем баш онда када се иста ствар понавља. Јер казна не претвара истину у лаж. А ново писмо не брише старо питање. Напротив. Доноси га поново на кућну адресу.Овога пута без скупог Водича, али уредно насловљено.

Председничка љубав, дакле, траје. Не ословљава нас више са „наше драге баке и деке“, али нас воли очигледно. Стадо своје послушно.Чак нас води на „екскурзије“!? Добијемо и сендвч и воду и богами и неку дневницу, да нам се нађе. Вајдица.

Не знам да лиће нам председник и даље слати писма. Душа ме заболела кад сам прочитала да му је ово последњи мандат!? Ма немогуће.

Ипак бих замолила да нам неко, уз евентуачно следеће писмо, пошаље и један мали додатак. Не мора на квалитетном папиру. Може и на обичном. Само нека на њему пише:

Одакле Вам наше адресе и колико нас ова љубав кошта?

др Славица Плавшић