Постоје тако неки људи за које се чини да се Бог увек насмеши када их се сети. Један од њих је свакако Драган Манце који је на пут без повратка отишао на данашњи дан пре 41. годину. Чувени голгетер је био симбол детињства многих навијача Партизана. Они који су осамдесетих и деведесетих пунили „кривину” на јужној страни стадиона ЈНА данас се спремају за пензију, а неки је већ и користе. Заједничко за све је лепо сећање на трагично страдалог голгетера „црно-белих”.
Храброст, верност, љубав, таленат, безусловно пријатељство… Драган је поседовао све те неопипљиве вредности људскога духа. Због тога је и био љубимац и „гробара”, а одавно се зна да је публику најтеже преварити. Био је први дечији бог бројних навијача Партизана. Остављао је срце на трави, бацао се на копачке противника главом као да је туђа, увек давао све од себе. Сваку утакмицу је играо као да му је последња.
Једном приликом када сам у некада култној продавници дресова Јоце Оташевића у београдском Безистану дуго седео и причао са Милутином Шошкићем о Драгану Манцеу, легендарни голман Партизана и репрезентације Југославије је плакао као мало дете. Популарни Шоле је буквално јецао иако је од трагичне несреће прошло више од три деценије.
„Какав је то играч био. Било је просто немогуће не волети га. Пленио је карактером и игром. Био сам међу првима који су стигли на место несреће испод подвожњака у Земуну. Када сам га видео нисам могао да задржим сузе. То ми је био један од најтежих тренутака у животу. Сећам се да када је дошао и Драганов отац Фердинанд да смо заједно плакали. Не дај боже никоме. Сви који су се тада затекли на том проклетом месту су лили сузе”, говорио ми је Шошкић који је у то време био помоћник Ненаду Бјековићу, првом тренеру „црно-белих”. Причао ми је Шоле још детаља и није никакво чудо што су тај проклети дан сви упамтили.
Почео је каријеру у Земуну. На инсистирање Томе Калоперовића је стигао у Партизан. Уместо њега у Таурунум је отишао Слободан Сантрач. Голгетера на заласку заменио је анонимни полетарац. Већ после првих тренинга се видело да је реч о голгетерском драгуљу. Милош Милутиновић му је чврсто веровао давши му прилику у незаборавној шампионској сезони 1982/83.
Имао је Партизан у својој историји много голгетера, али никог као он. Марљив, радан, увек опасан, гладан голова, редовно је тресао мрежу против Црвене звезде, а навијачи то највише воле. Као што кућа не може да постоји без прозора, тако ни Манце није могао без голова и противничког шеснаестерца. Имао је сирови предаторски инстикт за гол. Голови су за њега били опсесија, циљ живота. Давао их левом, десном ногом, главом, а највише вечитом ривалу због чега су га навијачи обожавали. Голеадор.
„То је као када волиш да пијеш воду, да једеш, да дишеш. Нешто без чега не могу. Играм центарфора и мој посао је да тресем противничке мреже”, тако је на почетку каријере Драган Манце објашњавао страст према головима.
Експлодирао је под руководством „Плаве чигре” Милоша Милутиновића 1982/83. када је Партизан постао шампион са два бода предности испред Хајдука и Динама. У данашњој валути то је четири бода. Те сезоне Манце је постигао 15 погодака и био најбољи стрелац тима. Било је ту доста голова за рубрику еврогол, али тада није било ни „Фејсбука” ни „Инстаграма” па да имају милионске прегледе. Све је остало у новинским записима.
Утакмице Партизана против енглеског прволигаша Квинс Парк Ренџерса (QПР) у оквиру 2. кола Купа Уефа у сезони 1984/85. су остале записане као историјске. У првој утакмици у Лондону домаћин је славио 6:2 иако је тим из Београда водио 2:1. Водећи гол Манцеа на тој утакмици остао је упамћен. На 22-23 метра од гола левом ногом је прихватио лопту, а затим десном снажном параболом испод пречке затресао мрежу домаћина. Гол за памћање и препричавање са колена на колено. Таквих данас више нема ни случајно.
У реваншу се десило чудо. Било је 4:0 за наш тим. Серију голова отворио је, а ко други него Манце када је из непосредне близине шутом главом савладао Хакера и довео до потреса на стадиону који је експлодирао од одушевљења навијача Партизана. Претходно је са леве стране центрирао Никица Клинчарски. Још нисам упознао „гробара” који и дан данас, четири деценије касније, еуфорично не прича о тој утакмици и елиминацији „полицајаца” из Лондона. Те дуеле славе чак и они којима се ни очеви тада нису родили.
Навијачима је остао у памћењу по необичном начину како је прослављао голове. На коленима клизи по трави, подиже руке, голове слави. Нико се није тако радовао као он. Три дана после сахране 8. септембра у Хумској је гостовала Приштина. Тврда утакмица, неизвесна до последњег тренутка. У 90. минуту гол постиже Љубомир Радановић, 1:0 за Партизан. Прославља га на исти начин као Манце. Цео стадион плаче. Сви се сећају Драгана, а управо се на сахрани Радановић пригодним говором као капитен екипе опростио од младог саиграча.
Све сахране су тужне. Сузе, грч, туга, јецаји прате такве церемоније. Манце је сахрањен у четвртак 5. септембра. Било је присутно више од 10.000 људи, неки кажу и читавих 20 хиљада. Над отвореним гробом љубимца Партизанових навијача прво тихо, а затим све гласније се чула песма: „Отишо си Драгане, остала је туга / Увек ће те волети Гробари са југа”.
Прича о Драгану Манцеу није само чежња за ишчезлим временима већ за људима и победама које су их својим играма на терену учинили нестварно лепим. Није реч само о фудбалу. У питању су емоције.
Милорад Бјелогрлић
