Уопште не сумњам да ће бити много оних који ће читајући ове редове рећи: „Види ову будалу пише епове о тамо некаквом Хрвату”. Шта би друго могли да помисле клинци рођени у овом веку када у којекаквим назови новинама свакодневно читају о „Хрватима усташама”, а има нажалост доста оних који и властиту омладину називају тим погрдним именим. То је стварност и трагедија ових ужасних времена у којим живимо.
На срећу уверен сам да има још оних који мисле као ја, који једноставно људе деле на добре и лоше. Никако другачије. Јуче је у 67. години преминуо некадашњи репрезентативац Југославије и фудбалер Хајдука Иван Гудељ. Морам да признам да су ми се очи моментално „навлажиле”, а богами влага је исписивала шаре по мом лицу. Сузе су увек биле речи које срце не може да изрази. Имао сам то задовољство да га упознам и више пута разговарам са њим.
Сплићани су га звали „Нетијак” по чувеној серији „Вело мисто” где је истоимени лик глумио Иво Грегуревић. Био је вољен широм бивше СФРЈ, а волели су га због сјајне биографије, љубави и поштења. Заслужено освојена позиција у срцима свих југословенских генерација. За ове четири деценије и „кусур” колико се бавим спортским новинарством нисам упознао спортисту са таквом трагичном судбином, а који је истовремено остао племенит, широке душе, позитивац, љубазан. Имао је буран и мукотрпан живот вредан трајног записа.
Људина једном речју. Живот је још од детињства био баш суров према њему. Није га нимало мазио. Рођен у Имотском. Детињство је провео у селу Змијавци. Одрастао у немаштини, жељан свега и свачега, уз болесног брата и сестру која је била слепа. Устајао је у четири сата да би водио једину краву коју су имали на испашу. На крају су родитељи били приморани да продају ту краву да би купили Ивану телевизор, који се као дете лудо заљубио у фудбал па је силно желео да недељом увече гледа „Спортски преглед” пошто је у селу био само један телевизор.
Са 15 година одлази у Сплит, а са непуних 17 је дебитовао за први тим. Играње за Хајдук и наредних десетак година је најсрећнији период његовог живота, а може се рећи и једини. Све пре тога, а и после је била грчевита борба прво са немаштином, затим смрћу најближих, а све време је била присутна и вишедеценијска борба са опаким вирусом.
На првенству Европе за јуниоре 1979. године Југославија је постала првак Европе, а он је проглашен за најбољег играча. Миљан Миљанић га је просто обожавао. Први класични „ол раунд” играч којега смо гледали на овим просторима. Носио је дрес са бројем четири, а формално је био и вођа напада, формацијски повучени везни, по потреби и леви бек, десно крило, предњи везни. Био је присутан у сваком тренутку на сваком делу терена. Због таквог односа према игри волели су га „од Вардара па до Триглава”. Са 20 година је дебитовао и за „А” репрезентацију.
На Светском првенству у Немачкој 1982. године Југославија се није прославила. Елиминисана је већ после првог круга и пораза од Шпаније када нас је Данац Соренсен благо речено „опљачкао” у дуелу против Шпаније. Стрелац јединог гола за Југославији у том сусрету је био управо Иван Гудељ. На том Мондијалу се десило нешто што се до дана данашњег није поновило у светском фудбалу. Због блиставих партија, француски лист „Л’екип” га је сврстао у идеални тим првенства без обзира што су „плави” одиграли само три утакмице.
Субота 13. септембра 1986. када је напунио 26 година му је из корена променила живот. На првенственој утакмици против Црвене звезде, Иван је без разлога пао због чега је морао да напусти терен. Уследили су детаљни лекарски прегледи после којих је дијагностификовано да болује од тежег облика Хепатитиса Б. Уследило је вишемесечно лечење после којег су лекари закључили да мора да прекине играчку каријеру иако је био близу склапања уговора са Реалом у чему му је помогао и Миљан Миљанић. Уместо стадиона Сантјаго Бернабе и милона девиза на банковном рачуну, болничка соба је постала његова свакодневица у наредне две године.
После неочекиваног престанка играчке каријере у фебруару 1988. се оженио у 28. години са Мирјаном, несуђеном певачицом групе Магазин,, која је требало да замени Љиљану Николовски. И та срећа је трајала кратко пошто је Мирјана преминула када је напунила 44. године. Из тог брака су добили две ћерке Ивану и Ђану. Следио је нови почетак и борба како децу извести на прави пут. Старија ћерка Ивана је завршила глуму и почела да ради у сплитском позоришту у којем је и Иван нашао утеху, па је једно време радио и као позоришни продуцент.
Пуних 37 година је трајала Гудељова борба са непознатим вирусом опасне болести која га је пратила још од играчких дана. Сваког месеца је морао да вади крв, али све до 2021. године вирус је стално био присутан. Тада је после ко зна којег прегледа коначно утврђено да вируса више нема и да је победио опаку болест. Нажалост прошле године поново је утврђено да има карцином и после недавне операције у Загребу здравствено стање се погоршало након чега је Иван Гудељ заувек склопио очи у среду 2. септембра.
„Никад нисам рекао ни размишљао зашто се баш мени то догодило. У односу на оно што сам прошао, људи су пролазили и горе ситуације само што нису познати. Често си говорим немој бити бахат. Сваки дан молим Бога да из мене избаци горчину која се понекад појави и да ми напуни срце љубављу. Бежим од негативности. Трудио сам се да не мислим о мојој болести и да преносим љубав на младе људе. Љубав ће сачувати свет. Морамо волети људе, мржња изједа онога ко мрзи”, причао ми је у једном разговору.
Част је оно што сваком човеку не дозвољава да крене странпутицом. Иван Гудељ је части имао у изобиљу. Вредност за коју поуздано знамо да је прошла сва искушења времена. Могу се срушити државе, мостови, може се распиривати мржња, али људски узори настављају да живе и када их више физички нема међу нама.
У мобилном ми је остао његов број телефона којег ми је давно дао колега из Слободне Далмације Славен Алфиревић. Наравно да га никада нећу избрисати. Иван Гудељ без сумње спада у ону категорију људи који су живели поносно и умрли усправно. Не тугујем због смрти, она је неминовна. Тужан сам зато што нас напуштају честити људи.
Драги Иване почивај у миру. Нека ти је лака земља.
Милорад Бјелогрлић
