Није да нисмо сумњали. Није да нисмо упозоравали.
2. септембра 2026. године, Инсајдер је објавио упозорење организација Транспарентност Србија (ТС) и Регулаторни институт за обновљиву енергију и животну средину (РЕРИ) да недавно усвојене измене Закона о планирању и изградњи омогућавају пренамену шумског земљишта уништеног у пожарима ради реализације пројеката за које је утврђен „јавни интерес“, односно ради изградње објеката јавне инфраструктуре.
И ту почиње проблем. Или, прецизније, ту почиње потврда разлога због којих смо проблем наслутили много раније.
Док је Делиблатска пешчара још горела, док су се ватрогасци, добровољци и мештани борили са пламеном, димом и подземним жариштима, 19. августа написала сам текст „Делиблатска пешчара и даље гори, СРБИЈА ПОБЕЂУЈЕ“.
У том тексту, после питања како је могуће да једна од највећих еколошких катастрофа траје готово месец дана без јасних одговора државе, поставила сам још једно питање: Како спречити бетонизацију на згаришту?
Како спречити бетонизацију на згаришту?
Забринутост да би изгорело земљиште могло постати мета инвеститорског урбанизма потпуно је оправдана. У нашем друштву постоји реалан страх да се свака еколошка трагедија или простор без јасне заштите пренамени у „атрактивне квадрате“. Да би се спречила опасност од градње луксузних комплекса на згаришту, кључно је да обнова не буде само техничко пошумљавање, већ законски и стручно обавезујући план са јасним механизмима заштите:
1. Забрана пренамене и градње (Институционални штит)
Статус заштите: Делиблатска пешчара је Специјални резерват природе. Држава мора увести хитан мораторијум на било какву урбанизацију или измену намене земљишта на свим површинама обухваћеним пожаром у наредних 30 до 50 година. Нулта толеранција за грађевинске дозволе: Сваки покушај мењања просторних планова ради „туристичке валоризације“ изгорелог подручја мора бити у старту онемогућен. На згаришту не сме да се изда ниједна грађевинска дозвола за објекте који нису у искључивој функцији заштите и обнове природе.
2. План обнове „на боље“: Струка уместо профита
Ако желимо да Пешчара након обнове буде у бољем стању него пре пожара, план обнове мора водити струка (биолози, шумарски инжењери, еколози), а не комерцијални интереси. (Без цензуре, 19.8.2026)
То питање нисам поставила случајно. Написала сам да је забринутост да би изгорело земљиште могло постати мета инвеститорског урбанизма потпуно је оправдана. Тражила сам забрану пренамене и градње на површинама обухваћеним пожаром. Тражила сам мораторијум. Нулту толеранцију за грађевинске дозволе које нису у функцији заштите и обнове природе.
Делиблатска пешчара, написала сам тада, није плац за инвеститоре.
Било је то 19. августа. Данас је 3. септембар. И јуче сазнајемо да су измене Закона о планирању и изградњи отвориле управо она врата за која смо тражили да остану затворена.
Усвојени закон каже да шумско земљиште на којем је шума оштећена или уништена пожаром начелно задржава намену коју је имало пре пожара и да сам пожар не може бити разлог да оно постане грађевинско земљиште. Лепо звучи. Али одмах у следећем ставу долази оно чувено: изузетно.
А иза тог „изузетно“ стаје цела наша сумња. Промена намене уништеног или оштећеног шумског земљишта ипак је могућа када је неопходна за реализацију пројекта за који је утврђен „јавни интерес“, односно за изградњу објеката јавне инфраструктуре. Дакле, шума која изгори неће моћи да постане грађевинско земљиште. Осим када може. А може онда када неко утврди да постоји „јавни интерес“.
У земљи у којој смо се нагледали веома растегљивих тумачења јавног интереса, тешко је очекивати да грађане ова формулација умири. Напротив.
Транспарентност Србија и Регулаторни институт за обновљиву енергију и животну средину упозоравају на још озбиљнији проблем: ове одредбе се нису налазиле у оригиналном предлогу закона који је Влада доставила Народној скупштини 7. августа. О њима, према њиховим наводима, није било ни јавне расправе. Појављују се накнадно, кроз амандман скупштинског Одбора за просторно планирање, саобраћај, инфраструктуру и телекомуникације, на седници 26. августа. Са амандманом се сагласила и министарка. Дванаест присутних чланова Одбора гласало је једногласно. На сајту Народне скупштине, како упозоравају ТС и РЕРИ, нису били доступни ни текст амандмана, ни његово образложење, нити одговор на сасвим једноставно питање: зашто?
Зашто је баш сада било потребно мењати закон тако да се посебно регулише пренамена шумског земљишта оштећеног или уништеног пожаром? Зашто та одредба није била у предлогу закона? Зашто јавност о њој није расправљала? Зашто је унесена амандманом? И зашто се све то догађа у лето у којем Србија гори?
То нису докази да је било ко подметнуо било који пожар. И то мора јасно да се каже. Не знам ко је изазвао пожар у Делиблатској пешчари. Не знам да ли је био последица људске непажње, намере, сплета околности или нечега четвртог. То треба да утврде надлежни органи, а не друштвене мреже и колумнисти. Али знам шта сам питала док је Пешчара још горела. И знам шта данас пише у закону. Између те две чињенице прошло је мање од две недеље.
Зато немојте грађанима говорити да су параноични када постављају питања. Немојте сваку сумњу проглашавати теоријом завере. Теорија завере је када тврдите нешто за шта немате никакав доказ. Питање је нешто друго. А грађани имају право да питају зашто се усред катастрофалне сезоне пожара, без јавне расправе, у закон уноси могућност пренамене управо земљишта на којем је шума уништена пожаром. Посебно када се појам „јавног интереса“ оставља као кључ који може да откључа врата те пренамене.
Јер много смо пута научили да између јавног интереса и интереса јавности у Србији може да постоји огромна разлика. Јавни интерес може да буде пут, водовод, болница, енергетска инфраструктура, нешто што је заиста потребно људима. Али грађани ове земље имају довољно искуства да знају да се формулације о „посебном значају“,„националном интересу“, „развоју“ и „инвестицијама“ понекад појаве тамо где се иза великих речи крију врло конкретни квадрати, парцеле и нечији профит.
Зато је сада много важније питање шта ће се догађати после пожара него ко ће нас убеђивати да разлога за забринутост нема. За сваку опожарену површину у Србији мора постојати јавно доступна мапа. Мора се знати ко је власник земљишта, каква му је намена била пре пожара, какав је план његове обнове и да ли је после пожара покренута било каква промена просторног или урбанистичког плана. Сваки захтев за пренамену мора бити пред очима јавности. Свака одлука о проглашењу „јавног интереса“ на земљишту које је претходно горело мора бити под лупом јавности. Све важно: имена, датуми, парцеле, инвеститори, прецизна образложења. Без скривања иза компликованог и нејасног административног језика. Јер једном када на згаришту никне бетон, шуму више нећемо вратити саопштењем министарства.
Пре две недеље тражила сам да на опожареним површинама постоји дугорочна забрана пренамене и градње, осим објеката који служе искључиво обнови и заштити природе. Данас то тражим још гласније. А од државе тражим нешто још једноставније: објасните грађанима коме је и због чега био потребан овај изузетак. Који пројекти захтевају да се баш шумско земљиште уништено пожаром може пренаменити? Да ли већ постоје пројекти на које би се ова одредба могла применити? Да ли се разматра било каква промена намене на подручјима захваћеним овогодишњим пожарима? И посебно: да ли се ова одредба може применити на земљиште Делиблатске пешчаре захваћено пожаром?
На то питање желим прецизан правни одговор. Не „нема разлога за забринутост“. Не „јавност поново шири панику“. Не „закон штити шуме“. Јер прочитали смо и следећи став.
И сад, кад постављам сва ова питања, сигурно ће неко питати: а ко сте ви да то питате? И још тражите прецизне одговоре!? Колумниста? То је релативна одредница. Лекар? Лекара има много, а многе ово уопште не дотиче.
Грађанка.
То је одговор. Ја сам грађанка ове земље и то је сасвим довољно. Грађанка има право да пита ко мења закон, зашто га мења, коме та промена користи и шта ће се догодити са јавним добром када изгори. Има право да тражи имена, датуме, парцеле, пројекте и образложења. Има право да буде сумњичава када се одредбе од огромног јавног значаја појављују без јавне расправе. И има право да не прихвати „верујте нам“ као одговор.
Не постављам ова питања зато што мислим да сам важнија од других. Постављам их управо зато што нисам. Зато што би требало да може да их постави свако. И зато што би држава морала да одговори свакоме.
Није да нисмо сумњали. Није да нисмо упозоравали. Док је земља горела, питали смо шта ће бити са згариштем. Сада имамо закон због којег то питање мора да се постави још гласније.
Можда је све потпуно безопасно. Можда постоји разумно и стручно образложење. Одлично. Онда га покажите. Јер после свега што смо гледали протеклих година, поверење се више не подразумева. Оно се доказује.
А до тада, за сваки изгорели хектар треба сачувати једно питање:
Ко ће сутра желети да гради тамо где је јуче била шума?
др Славица Плавшић
