Nije da nismo sumnjali. Nije da nismo upozoravali.

2. septembra 2026. godine, Insajder je objavio upozorenje organizacija Transparentnost Srbija (TS) i Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) da nedavno usvojene izmene Zakona o planiranju i izgradnji omogućavaju prenamenu šumskog zemljišta uništenog u požarima radi realizacije projekata za koje je utvrđen „javni interes“, odnosno radi izgradnje objekata javne infrastrukture.

I tu počinje problem. Ili, preciznije, tu počinje potvrda razloga zbog kojih smo problem naslutili mnogo ranije.

Dok je Deliblatska peščara još gorela, dok su se vatrogasci, dobrovoljci i meštani borili sa plamenom, dimom i podzemnim žarištima, 19. avgusta napisala sam tekst „Deliblatska peščara i dalje gori, SRBIJA POBEĐUJE“.

U tom tekstu, posle pitanja kako je moguće da jedna od najvećih ekoloških katastrofa traje gotovo mesec dana bez jasnih odgovora države, postavila sam još jedno pitanje: Kako sprečiti betonizaciju na zgarištu?

Kako sprečiti betonizaciju na zgarištu?

Zabrinutost da bi izgorelo zemljište moglo postati meta investitorskog urbanizma potpuno je opravdana. U našem društvu postoji realan strah da se svaka ekološka tragedija ili prostor bez jasne zaštite prenameni u „atraktivne kvadrate“. Da bi se sprečila opasnost od gradnje luksuznih kompleksa na zgarištu, ključno je da obnova ne bude samo tehničko pošumljavanje, već zakonski i stručno obavezujući plan sa jasnim mehanizmima zaštite:

1. Zabrana prenamene i gradnje (Institucionalni štit)

Status zaštite: Deliblatska peščara je Specijalni rezervat prirode. Država mora uvesti hitan moratorijum na bilo kakvu urbanizaciju ili izmenu namene zemljišta na svim površinama obuhvaćenim požarom u narednih 30 do 50 godina. Nulta tolerancija za građevinske dozvole: Svaki pokušaj menjanja prostornih planova radi „turističke valorizacije“ izgorelog područja mora biti u startu onemogućen. Na zgarištu ne sme da se izda nijedna građevinska dozvola za objekte koji nisu u isključivoj funkciji zaštite i obnove prirode.

2. Plan obnove „na bolje“: Struka umesto profita

Ako želimo da Peščara nakon obnove bude u boljem stanju nego pre požara, plan obnove mora voditi struka (biolozi, šumarski inženjeri, ekolozi), a ne komercijalni interesi. (Bez cenzure, 19.8.2026)

To pitanje nisam postavila slučajno. Napisala sam da je zabrinutost da bi izgorelo zemljište moglo postati meta investitorskog urbanizma potpuno je opravdana. Tražila sam zabranu prenamene i gradnje na površinama obuhvaćenim požarom. Tražila sam moratorijum. Nultu toleranciju za građevinske dozvole koje nisu u funkciji zaštite i obnove prirode.

Deliblatska peščara, napisala sam tada, nije plac za investitore.

Bilo je to 19. avgusta. Danas je 3. septembar. I juče saznajemo da su izmene Zakona o planiranju i izgradnji otvorile upravo ona vrata za koja smo tražili da ostanu zatvorena.

Usvojeni zakon kaže da šumsko zemljište na kojem je šuma oštećena ili uništena požarom načelno zadržava namenu koju je imalo pre požara i da sam požar ne može biti razlog da ono postane građevinsko zemljište. Lepo zvuči. Ali odmah u sledećem stavu dolazi ono čuveno: izuzetno.

A iza tog „izuzetno“ staje cela naša sumnja. Promena namene uništenog ili oštećenog šumskog zemljišta ipak je moguća kada je neophodna za realizaciju projekta za koji je utvrđen „javni interes“, odnosno za izgradnju objekata javne infrastrukture. Dakle, šuma koja izgori neće moći da postane građevinsko zemljište. Osim kada može. A može onda kada neko utvrdi da postoji „javni interes“.

U zemlji u kojoj smo se nagledali veoma rastegljivih tumačenja javnog interesa, teško je očekivati da građane ova formulacija umiri. Naprotiv.

Transparentnost Srbija i Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu upozoravaju na još ozbiljniji problem: ove odredbe se nisu nalazile u originalnom predlogu zakona koji je Vlada dostavila Narodnoj skupštini 7. avgusta. O njima, prema njihovim navodima, nije bilo ni javne rasprave. Pojavljuju se naknadno, kroz amandman skupštinskog Odbora za prostorno planiranje, saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije, na sednici 26. avgusta. Sa amandmanom se saglasila i ministarka. Dvanaest prisutnih članova Odbora glasalo je jednoglasno. Na sajtu Narodne skupštine, kako upozoravaju TS i RERI, nisu bili dostupni ni tekst amandmana, ni njegovo obrazloženje, niti odgovor na sasvim jednostavno pitanje: zašto?

Zašto je baš sada bilo potrebno menjati zakon tako da se posebno reguliše prenamena šumskog zemljišta oštećenog ili uništenog požarom? Zašto ta odredba nije bila u predlogu zakona? Zašto javnost o njoj nije raspravljala? Zašto je unesena amandmanom? I zašto se sve to događa u leto u kojem Srbija gori?

To nisu dokazi da je bilo ko podmetnuo bilo koji požar. I to mora jasno da se kaže. Ne znam ko je izazvao požar u Deliblatskoj peščari. Ne znam da li je bio posledica ljudske nepažnje, namere, spleta okolnosti ili nečega četvrtog. To treba da utvrde nadležni organi, a ne društvene mreže i kolumnisti. Ali znam šta sam pitala dok je Peščara još gorela. I znam šta danas piše u zakonu. Između te dve činjenice prošlo je manje od dve nedelje.

Zato nemojte građanima govoriti da su paranoični kada postavljaju pitanja. Nemojte svaku sumnju proglašavati teorijom zavere. Teorija zavere je kada tvrdite nešto za šta nemate nikakav dokaz. Pitanje je nešto drugo. A građani imaju pravo da pitaju zašto se usred katastrofalne sezone požara, bez javne rasprave, u zakon unosi mogućnost prenamene upravo zemljišta na kojem je šuma uništena požarom. Posebno kada se pojam „javnog interesa“ ostavlja kao ključ koji može da otključa vrata te prenamene.

Jer mnogo smo puta naučili da između javnog interesa i interesa javnosti u Srbiji može da postoji ogromna razlika. Javni interes može da bude put, vodovod, bolnica, energetska infrastruktura, nešto što je zaista potrebno ljudima. Ali građani ove zemlje imaju dovoljno iskustva da znaju da se formulacije o „posebnom značaju“,„nacionalnom interesu“, „razvoju“ i „investicijama“ ponekad pojave tamo gde se iza velikih reči kriju vrlo konkretni kvadrati, parcele i nečiji profit.

Zato je sada mnogo važnije pitanje šta će se događati posle požara nego ko će nas ubeđivati da razloga za zabrinutost nema. Za svaku opožarenu površinu u Srbiji mora postojati javno dostupna mapa. Mora se znati ko je vlasnik zemljišta, kakva mu je namena bila pre požara, kakav je plan njegove obnove i da li je posle požara pokrenuta bilo kakva promena prostornog ili urbanističkog plana. Svaki zahtev za prenamenu mora biti pred očima javnosti. Svaka odluka o proglašenju „javnog interesa“ na zemljištu koje je prethodno gorelo mora biti pod lupom javnosti. Sve važno: imena, datumi, parcele, investitori, precizna obrazloženja. Bez skrivanja iza komplikovanog i nejasnog administrativnog jezika. Jer jednom kada na zgarištu nikne beton, šumu više nećemo vratiti saopštenjem ministarstva.

Pre dve nedelje tražila sam da na opožarenim površinama postoji dugoročna zabrana prenamene i gradnje, osim objekata koji služe isključivo obnovi i zaštiti prirode. Danas to tražim još glasnije. A od države tražim nešto još jednostavnije: objasnite građanima kome je i zbog čega bio potreban ovaj izuzetak. Koji projekti zahtevaju da se baš šumsko zemljište uništeno požarom može prenameniti? Da li već postoje projekti na koje bi se ova odredba mogla primeniti? Da li se razmatra bilo kakva promena namene na područjima zahvaćenim ovogodišnjim požarima? I posebno: da li se ova odredba može primeniti na zemljište Deliblatske peščare zahvaćeno požarom?

Na to pitanje želim precizan pravni odgovor. Ne „nema razloga za zabrinutost“. Ne „javnost ponovo širi paniku“. Ne „zakon štiti šume“. Jer pročitali smo i sledeći stav.

I sad, kad postavljam sva ova pitanja, sigurno će neko pitati: a ko ste vi da to pitate? I još tražite precizne odgovore!? Kolumnista? To je relativna odrednica. Lekar? Lekara ima mnogo, a mnoge ovo uopšte ne dotiče.

Građanka.

To je odgovor. Ja sam građanka ove zemlje i to je sasvim dovoljno. Građanka ima pravo da pita ko menja zakon, zašto ga menja, kome ta promena koristi i šta će se dogoditi sa javnim dobrom kada izgori. Ima pravo da traži imena, datume, parcele, projekte i obrazloženja. Ima pravo da bude sumnjičava kada se odredbe od ogromnog javnog značaja pojavljuju bez javne rasprave. I ima pravo da ne prihvati „verujte nam“ kao odgovor.

Ne postavljam ova pitanja zato što mislim da sam važnija od drugih. Postavljam ih upravo zato što nisam. Zato što bi trebalo da može da ih postavi svako. I zato što bi država morala da odgovori svakome.

Nije da nismo sumnjali. Nije da nismo upozoravali. Dok je zemlja gorela, pitali smo šta će biti sa zgarištem. Sada imamo zakon zbog kojeg to pitanje mora da se postavi još glasnije.

Možda je sve potpuno bezopasno. Možda postoji razumno i stručno obrazloženje. Odlično. Onda ga pokažite. Jer posle svega što smo gledali proteklih godina, poverenje se više ne podrazumeva. Ono se dokazuje.

A do tada, za svaki izgoreli hektar treba sačuvati jedno pitanje:

Ko će sutra želeti da gradi tamo gde je juče bila šuma?

 dr Slavica Plavšić