Uopšte ne sumnjam da će biti mnogo onih koji će čitajući ove redove reći: „Vidi ovu budalu piše epove o tamo nekakvom Hrvatu”. Šta bi drugo mogli da pomisle klinci rođeni u ovom veku kada u kojekakvim nazovi novinama svakodnevno čitaju o „Hrvatima ustašama”, a ima nažalost dosta onih koji i vlastitu omladinu nazivaju tim pogrdnim imenim. To je stvarnost i tragedija ovih užasnih vremena u kojim živimo.

Na sreću uveren sam da ima još onih koji misle kao ja, koji jednostavno ljude dele na dobre i loše. Nikako drugačije. Juče je u 67. godini preminuo nekadašnji reprezentativac Jugoslavije i fudbaler Hajduka Ivan Gudelj. Moram da priznam da su mi se oči momentalno „navlažile”, a bogami vlaga je ispisivala šare po mom licu. Suze su uvek bile reči koje srce ne može da izrazi. Imao sam to zadovoljstvo da ga upoznam i više puta razgovaram sa njim.

Splićani su ga zvali „Netijak” po čuvenoj seriji „Velo misto” gde je istoimeni lik glumio Ivo Gregurević. Bio je voljen širom bivše SFRJ, a voleli su ga zbog sjajne biografije, ljubavi i poštenja. Zasluženo osvojena pozicija u srcima svih jugoslovenskih generacija. Za ove četiri decenije i „kusur” koliko se bavim sportskim novinarstvom nisam upoznao sportistu sa takvom tragičnom sudbinom, a koji je istovremeno ostao plemenit, široke duše, pozitivac, ljubazan. Imao je buran i mukotrpan život vredan trajnog zapisa.

Ljudina jednom rečju. Život je još od detinjstva bio baš surov prema njemu. Nije ga nimalo mazio. Rođen u Imotskom. Detinjstvo je proveo u selu Zmijavci. Odrastao u nemaštini, željan svega i svačega, uz bolesnog brata i sestru koja je bila slepa. Ustajao je u četiri sata da bi vodio jedinu kravu koju su imali na ispašu. Na kraju su roditelji bili primorani da prodaju tu kravu da bi kupili Ivanu televizor, koji se kao dete ludo zaljubio u fudbal pa je silno želeo da nedeljom uveče gleda „Sportski pregled” pošto je u selu bio samo jedan televizor.

Sa 15 godina odlazi u Split, a sa nepunih 17 je debitovao za prvi tim. Igranje za Hajduk i narednih desetak godina je najsrećniji period njegovog života, a može se reći i jedini. Sve pre toga, a i posle je bila grčevita borba prvo sa nemaštinom, zatim smrću najbližih, a sve vreme je bila prisutna i višedecenijska borba sa opakim virusom.

Na prvenstvu Evrope za juniore 1979. godine Jugoslavija je postala prvak Evrope, a on je proglašen za najboljeg igrača. Miljan Miljanić ga je prosto obožavao. Prvi klasični „ol raund” igrač kojega smo gledali na ovim prostorima. Nosio je dres sa brojem četiri, a formalno je bio i vođa napada, formacijski povučeni vezni, po potrebi i levi bek, desno krilo, prednji vezni. Bio je prisutan u svakom trenutku na svakom delu terena. Zbog takvog odnosa prema igri voleli su ga „od Vardara pa do Triglava”. Sa 20 godina je debitovao i za „A” reprezentaciju.

Na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 1982. godine Jugoslavija se nije proslavila. Eliminisana je već posle prvog kruga i poraza od Španije kada nas je Danac Sorensen blago rečeno „opljačkao” u duelu protiv Španije. Strelac jedinog gola za Jugoslaviji u tom susretu je bio upravo Ivan Gudelj. Na tom Mondijalu se desilo nešto što se do dana današnjeg nije ponovilo u svetskom fudbalu. Zbog blistavih partija, francuski list „L’ekip” ga je svrstao u idealni tim prvenstva bez obzira što su „plavi” odigrali samo tri utakmice. 

Subota 13. septembra 1986. kada je napunio 26 godina mu je iz korena promenila život. Na prvenstvenoj utakmici protiv Crvene zvezde, Ivan je bez razloga pao zbog čega je morao da napusti teren. Usledili su detaljni lekarski pregledi posle kojih je dijagnostifikovano da boluje od težeg oblika Hepatitisa B. Usledilo je višemesečno lečenje posle kojeg su lekari zaključili da mora da prekine igračku karijeru iako je bio blizu sklapanja ugovora sa Realom u čemu mu je pomogao i Miljan Miljanić. Umesto stadiona Santjago Bernabe i milona deviza na bankovnom računu, bolnička soba je postala njegova svakodnevica u naredne dve godine.

Posle neočekivanog prestanka igračke karijere u februaru 1988. se oženio u 28. godini sa Mirjanom, nesuđenom pevačicom grupe Magazin,, koja je trebalo da zameni Ljiljanu Nikolovski. I ta sreća je trajala kratko pošto je Mirjana preminula kada je napunila 44. godine. Iz tog braka su dobili dve ćerke Ivanu i Đanu. Sledio je novi početak i borba kako decu izvesti na pravi put. Starija ćerka Ivana je završila glumu i počela da radi u splitskom pozorištu u kojem je i Ivan našao utehu, pa je jedno vreme radio i kao pozorišni producent.

Punih 37 godina je trajala Gudeljova borba sa nepoznatim virusom opasne bolesti koja ga je pratila još od igračkih dana. Svakog meseca je morao da vadi krv, ali sve do 2021. godine virus je stalno bio prisutan. Tada je posle ko zna kojeg pregleda konačno utvrđeno da virusa više nema i da je pobedio opaku bolest. Nažalost prošle godine ponovo je utvrđeno da ima karcinom i posle nedavne operacije u Zagrebu zdravstveno stanje se pogoršalo nakon čega je Ivan Gudelj zauvek sklopio oči u sredu 2. septembra.

„Nikad nisam rekao ni razmišljao zašto se baš meni to dogodilo. U odnosu na ono što sam prošao, ljudi su prolazili i gore situacije samo što nisu poznati. Često si govorim nemoj biti bahat. Svaki dan molim Boga da iz mene izbaci gorčinu koja se ponekad pojavi i da mi napuni srce ljubavlju. Bežim od negativnosti. Trudio sam se da ne mislim o mojoj bolesti i da prenosim ljubav na mlade ljude. Ljubav će sačuvati svet. Moramo voleti ljude, mržnja izjeda onoga ko mrzi”, pričao mi je u jednom razgovoru.

Čast je ono što svakom čoveku ne dozvoljava da krene stranputicom. Ivan Gudelj je časti imao u izobilju. Vrednost za koju pouzdano znamo da je prošla sva iskušenja vremena. Mogu se srušiti države, mostovi, može se raspirivati mržnja, ali ljudski uzori nastavljaju da žive i kada ih više fizički nema među nama.  

U mobilnom mi je ostao njegov broj telefona kojeg mi je davno dao kolega iz Slobodne Dalmacije Slaven Alfirević. Naravno da ga nikada neću izbrisati. Ivan Gudelj bez sumnje spada u onu kategoriju ljudi koji su živeli ponosno i umrli uspravno. Ne tugujem zbog smrti, ona je neminovna. Tužan sam zato što nas napuštaju čestiti ljudi.

Dragi Ivane počivaj u miru. Neka ti je laka zemlja.

Milorad Bjelogrlić