Život je surov, a bog šaljivdžija. Nekome daje talenat vilama, a nekome lopatom. Prema njemu je bio blagonaklon. Nepodnošljivo talentovan. Autentični dribler. Kičmolomac. Bez dileme jedan od najzanimljivijih originala. Ko god ga je gledao, makar jednom, zaljubio bi se u njegovu fudbalsku magiju. Reč je o Srboljubu Stamenkoviću, nekadašnjem fudbaleru Crvene zvezde, ljubimcu „severa”. To ime danas ne kaže ništa onima koji su rođeni u ovom veku. Možda nikada nisu ni čuli za njega. Međutim, Srbo je među ljubiteljima fudbala do današnjeg dana bio simbol sjajnog driblera.
Da bi se opisao Srbin bogomdani dar trebalo bi biti jednako darovit za pisanje kao što je on bio za fudbal, posebno dribling. Sve je počelo u užičkom porodilištu 31. januara 1956. godine kada je Rosa Aćimović donela na svet zdravo, napredno, toliko željeno muško dete. Dala mu je ime Srboljub. Škola mu je išla od ruke. Bio je „vukovac”, odlikaš, ali otkad je prohodao mali Srbo bio je opčinjen fudbalom. Još kao osnovac majci je stalno govorio:
„Mama, ja sam žedan lopte”.
Ceo dan provodio bi na terenu i početkom sedamdesetih počeo je da trenira u Slobodi, gde mu je trener bio Veljko Basurović Bare. Učio je od njega pod uslovom da se fudbal uopšte uči. Već kao srednjoškolac bio je najbolji igrač Užičana. Stariji žitelji grada na Đetinji se odlično sećaju i danas prepričavaju kako je igralište u Velikom parku bilo krcato kada je Srbo igrao mali fudbal. Bilo ih je više nego danas na utakmicama Užičana.
Za takav dragulj brzo se pročulo i u leto 1975. posle mature supertalentovani Stamenković stiže u Beograd i potpisuje za Crvenu zvezdu. Ushićen, opčinjen, očaran. Stigao je u grad čiji je stadion bio fabrika snova. Imao je poziv „crveno-belih” i godinu ranije, ali ga roditelji nisu pustili dok nije završio tehničku školu. Tog leta osim Stamenkovića na Marakanu su stigli i Milan Babić iz Kikinde i Mikloš Orsag iz Vrbasa.
Provincijske bistrine, jednostavnosti, spontanosti odlično se uklopio. Krenulo je kao u najlepšim bajkama. Za kratko vreme Srbo je očarao zvezdaše i ne samo njih. Navijače je teško prevariti. Jednostavno, majstora ne možeš nazvati majstorom, ako on to nije. Tu pomoći nema. Publika je brzo zavolela užičkog klinca. Na tradicionalnom Veležovom turniru u Mostaru u zimu 1976. proglašen je za najboljeg igrača. Stamenkovićevo čudesno umeće nisu sporili ni treneri, ali su mu retko pružali priliku da igra.
„Stamenković je majstor bez pogovora. On bi za ekipu možda bio i korisniji da manje zna. Za njega nema tajni i zato je gladan lopte, ali nije uvek fizički spreman”, ovom čudnom formulacijom je daleke 1977. godine Gojko Zec trener Crvene zvezde objašnjavao Srbine izostanke iz tima.
U ona vremena, duga priča to znaju stariji, fudbal je bio dominantna tema razgovora i u svim uglednijim beogradskim kafanama „Maderi,” „Oraču”, „Šumatovcu”, pričalo se o Srbinim bravurama. Kada bi se setili Srbe i njegovih driblinga društvo bi se uvek oraspoložilo. Znalac da oduševi i seljake i veliku gospodu, namćore i dobričine. Sada dominiraju priče strave i užasa jer takvih igrača više nema, domaći fudbal je dotakao dno, a tribine su prazne.
„Čuvao sam u karijeri mnogo čuvenih fudbalera, ali Stamenković je bio jedan od najnezgodnijih. Imao je nisko težište i kada počne da fintira oko lopte ne znaš gde će da krene. Šteta za njega. Imao je sve preduslove da napravi blistavu karijeru”, pričao mi je jednom prilikom na Braču Dražen Mužinić.
Kako je vreme odmicalo tako se komplikovala njegova karijera i život u Beogradu. Bez velikih nepravdi ovo ne bi bilo ljudsko društvo. Prvo su počele da ga sustižu povrede, nerazumevanje trenera, odlazak u vojsku i Srbo je polako od glavnog glumca i zvezde u nastajanju postajao epizodista. Sve više vremena je provodio na klupi.
„Ono što vredi odigrao sam od 1975. do 1977. godine. Posle sam otišao u JNA, i kasnije sam čas bio rezerva, čas prvotimac. Krive su okolnosti, ali i moj način života. Bio sam boem, znao sam da ostanem sa društvom do zore u kafani. Deprimirale su me česte povrede, mnogo toga se skupljalo u meni”, govorio je iskreno Srbo.
Stariji navijači „crveno-belih” su za sva vremena upamtili 58. večiti derbi odigran 26. marta 1976. godine. Zvezda je zgromila Partizan 4:1 na JNA. Golove su postigli Sušić, Savić, Stamenković. Do danas je ostala nerazjašnjena dilema da li je na toj utakmici treći gol za Zvezdu postigao Savić ili Stamenković. Dule je iz mrtvog ugla uputio loptu ka golu, ali neposredno pre nego što je ona prešla gol liniju Srba je pritrčao i „ćušnuo” u praznu mrežu pošto je bek Partizana Arsenović uklizao da je izbaci iz gola.
U Beogradu je prošao kroz gorku školu života. Rasipao je talenat, dane, pare, bio je jedan od poslednjih fudbalskih boema. „Tri musketara” kako su zvali čuveni trio; Sead Sušić, Zoran Jelikić, Srba Stamenković, tri zaljubljenika u fudbalsku „buba maru”, ali i u boemiju. Ta hipoteka ih je stalno pratila dok su nosili Zvezdin dres. Ostavili su silne milione na klupskoj blagajni zbog burnog noćnog života, a često su ostajali i bez dresa prvog tima.
Po karakteru pravi Srbin. Vedre naravi, duhovit, požrtvovan i uz to originalan. Trudio se, ponekad mučio, često radovao, ponekad dobro zarađivao, onda trošio. Voleo je ljude, život, lep provod, kafanu, pesmu, iskonski je mrzeo nepravdu, a ona ga je stalno pratila. Nije bio opskrbljen oprezom, strpljenjem, upornošću, lukavošću, svim deficitarnim osobinama na ovim prostorima. Da mu je poput nekog Gintera ili Hansa to rođenjem dato, prošao bi neuporedivo bolje u životu, a u fudbalu bi ostvario daleku uspešniju karijeru.
U ona davna mitska vremena po Beogradu se sve češće govorilo o njegovim kafanskim terevenkama sa Sejom i Jelikom, a manje o fudbalskom umeću. U almanasima je ostalo zapisano da je u dresu Zvezde odigrao samo 122 utakmice i postigao 33 gola, osvojio tri šampionske titule, ali pošto je svaka njegova igra, dribling vredeo za deset, ostao je u sećanjima kao vrhunski znalac, kao da je odigrao makar 500 mečeva.
Umoran od silnih nepravdi, koje su ga godinama u Beogradu pratile, Stamenković se u leto 1981. godine otisnuo u daleki svet gde je ostvario velika dela. Četiri godine je igrao mali fudbal u SAD za Memfis (77 utakmica, 101 gol) i Baltimor (179 utakmica, 130 golova). U prvoj sezoni igranja za Memfis uvršćen je u „Ol stars” tim, a već sledeće je sa 55 golova i 65 asistencija bio prva zvezda tima. Amerikanci su tih godina „šiznuli” za Stenom, kako su ga prozvali već posle prvih utakmice. Njegov nekadašnji trener Amerikanac Keni Kuper za njega je tvrdio da je Pikaso sa loptom i najbolji igrač malog fudbala koji je igrao u SAD. U Baltimoru to i danas tvrde.
Iz Memfisa odlazi u Baltimor gde doživljava najlepše trenutke u karijeri. U finalu protiv Sent Luisa, naravno golom Stamenkovića, Baltimor osvaja šampionsku titulu 1984. godine. Tamošnje novine su desetak dana ispisivale prave epove o njegovoj maestralnoj igri. Srbo je u Americi stekao čak tri nadimka. Zbog dečačkog izgleda zvali su ga „bejbi fejs”, zbog viška kilograma i sklonosti ka brzoj hrani prozvan je „pica men”, ali onaj najvažniji zaradio je na samom terenu – „medžik Sten”. S loptom je zaista bio mađioničar.
U njegovu čast dres sa brojem „10” u Baltimoru povučen je iz upotrebe, a zbog majstorija na terenu su ga poredili sa Peleom i Maradonom. Posthumno je 2011. godine uvršćen u „Kuću slavnih” američkog malog fudbala.
Najbolje ga je opisao čuveni pevač Toma Zdravković:
„Moje srce kuca za fudbalere hazardere koji žive pun život. Baš kao što sam ga ja živeo. Oni svoj talenat ne dele na kašičicu već ga nemilice arče, pa šta ispadne. Takvi su bili Šekularac, pa Srbo Stamenković, Sead Sušić”.
Velika istina. Srbo je upravo bio takav. Oduvek su u fudbalu postojali veliki timski igrači i veliki pojedinci koji se nikad do kraja nisu uklapali u tim, ali su i to svojom genijalnošću nadoknađivali. Da nije bio takav ne bi se o njemu pričalo decenijama posle odlaska sa naših terena. Bio je heroj malih, potlačenih, obespravljenih, jednim rečju narodni igrač.
Čovek zapravo igra svoj život, svoju sudbinu. Srboljub Stamenković je stalno nosio u srcu rodno Užice. Bio je istinska zvezda sa imaginarnim grbom grada na grudima. U aprilu 2019. je konačno usvojena incijativa da jedna ulicu u gradu na Đetinji dobije ime po njemu.
Srbo je to i te kako zaslužio. „Srbo je u svojih kratkih 40 godina sa toliko prijatelja, utakmica, pobeda i driblinga imao mnogo trenutaka kojima se upisao u večnost. Ako sada ovo negde gore sluša, čast mi je da mu poručim: „Majstore, ovo je od tvog Užica za tebe”, rekao je tom prilikom gradonačelnik Užica Tihomir Petković.
U svojoj ulici je dobio i mural na kojem je kratko piše „Majstor”. U svetu gde mrtve prebrzo zaboravljaju on je ostao sveprisutan. Naše vreme na zemlji je kratko, zato se takvi ljudi pamte i zaslužuju sećanje. Fudbal je bio njegova predstava. I bog i ljudi su njegovi dužnici.
„Smrt ima ukusa”, rano otima one koji su nam bili dragi. Srbo se 28. januara 1996. okliznuo i udario glavom u beton. Od posledica pada je preminuo. Priča je krenula 31. januara 1956. u užičkom porodilištu, a završila se istog datuma 40 godina kasnije na groblju u Užicu gde je sahranjen. Iza njega su ostali supruga Vera i dvoje dece.
Milorad Bjelogrlić
