(O priči poučnoj i za ubuduće)

Što odnarođeni mediji, uporno i bučno zataškavaju, to društvenim mrežama, logično, odavno kipi i preliva u javnost, o skandalima koji razvaljuju stubove vlasti: zakonodavni, sudski i njegovo neveličanstvo izvršni; A težak svod, pod kojim ova tri stuba sve više popuštaju, ugrožava čitavo stanovništvo. Kriminal se po svemu sudeći potpuno stopio sa vrhom zvaničnog državnog aparata.

I šta ćemo sad?

Kome verovati??

Ko će nas dalje voditi???

U Cara Trojana kozije uši!

U Cara Trojana kozije uši!!

U Cara Trojana kozije uši!!!

I kao u srpskoj narodnoj pripovetki o caru Trojanu, čiji eho zavija odvajkada, možda baš od demonskog progonitelja hrišćana rodom iz obližnje Budalije…

Trostruka veza između narodne pripovetke o caru Trojanu, načinu na koji funkcioniše jedan zastraneli režim kulta ličnosti u odnosu na opštu javnost i sveopšteg pokreta srpskih studenata je danas u Srbiji zapanjujuće oglašena.

Nagrđenost političkih teorija (usmerenih ka boljitku društva) izopačenom svakodnevnom praksom u našoj otadžbini, ovde jasno oslikava prosvetiteljske mehanizme iz pripovetke koju je, ipak davno, zabeležio jedan učeni Vuk u nekakvom osvitu državnosti naše otadžbine. I kao nekad, sada je opet njen osvit…

Evo kako se ta priča preslikala na aktuelni društveno-politički trenutak ili bolje rečeno kako se on sav preslikao u tu poučnu pripovetku:

I „carev“ strah od istine i njegova kontrola medijskog prostora su došli do tačke pucanja.

U priči, car Trojan ima jedan nedostatak (kozje uši), duboku patnju koju po svaku cenu želi da sakrije jer bi to narušilo njegovu mitomansku iluziju i njegov projektovani narativ o nepogrešivosti, moći i savršenstvu. Zato u priči nužno strada svaki carev berberin koji pred njim naglas izgovori ono što vidi.

U današnjoj Srbiji, „kozje uši“ režima su afere, korupcija, institucionalni kolaps i ekonomska realnost koja grubo odudara od mitomanovog narativa o nekakvom zlatnom dobu. Režim ulaže ogroman napor u kontrolu medija i informacionih tokova (bilo kroz nacionalne frekvencije, onolike tabloide ili botovske mreže) kako bi se eliminisao svako ko bi mogao javno da ukaže na nedostatke vođe i sistema. Manje-više, sve se pod ovim režimom na to i svelo: funkcije državnog aparata koje su kristalno jasne u teoriji, ovde praktično ne prolaze ispit, i gubi se godina za godinom, načinju decenije. Ko god je video „kozje uši“ i o tome progovorio, biva medijski sahranjen, proglašen izdajnikom ili marginalizovan. A neretko to nekome učine i faktički, samo ne novinari…

Poplašeni se okreću šaputanju zemlji… e, to je već kolektivno zatvaranje ventila istine i kolektivna apatija… Raspoloženje koje jedan čovek uporno nameće jednom narodu.

Berberski šegrt koji se u priči ne ispoveda ni majstoru ni duhovniku, već rupi iskopanoj u zemlji, ne predstavlja samo prosečnog građanina, već i deo akademske zajednice, uostalom predstavlja danas mnogobrojne, one koji zbog statusa, egzistencijalnog straha, ucenjenosti poslom, pukim preživljavanjem i tome slično… ćute pred „carem“.

Taj psihički pritisak ISTINE nad tajnom i nepravdom je preveliki. Ljudi tad sve češće traže „rupe u zemlji“ kao mesta od najvišeg poverenja, gde mogu bezbedno da se izduvaju, da fino zabiju glave u pesak, a to su danas razne zatvorene Viber grupe, anonimni nalozi na društvenim mrežama, razgovori u četiri oka ili u krugu porodice. To je prostor gde svi apsolutno znaju svu istinu, ali se ona još uvek drži „pod zemljom“. (Vođa bi ovde sigurno likovao „pod kontrolom“…)

Studentski bunt kao „svirala od ZOVE“ jeste prelomni trenutak u priči. To je glas onih koji su ponikli sa Zemlje posejane istinom. To je Kolo, zaigralo je.

Kada je berberov šegrt zatrpao rupu, na njoj je kasnije nikla zova od koje su pastiri napravili svirale. Nije nikla neka druga biljka, nego upravo ona pod imenom zova. Zova, ZOVE, poziva! A istinski pastir bdi nad svojim stadom skuplja ga iznova da se ne raspe i da ga ne izjedu vuci. Pastire ne dotiče ucena režimom, oni nemaju kredite, još nemaju svoje porodice koje moraju da hrane na način na koji su im roditelji ucenjeni. Oni nose nepatvoren, elementarni osećaj za pravdu.

Studenti u Srbiji (što se vidi kroz proteste poput onih nakon tragedije u Novom Sadu, ekoloških blokada protiv ekocida, izbornih neregularnosti, protesti kojim pozivaju na odgovornost, traže pravdu…) ZOVU. Deca zovu… Režim ne može da ih priguši, ignoriše ili „zatrpa zemljom“. Šta god da režim učini one kozije uši mu spram pokoljenja postaju sve veće. Kada dobri pastiri izađu na ulice, njihova poruka ne može da se sakrije. Njihove frule imaju ulogu sakralnog instrumenta kroz koji progovara ono što cela zemlja zapravo nedri i što se šapuće u mraku. Priroda to sama uznosi prema svetlu. Kozije uši režima zaposeda ona najkobnija Panova melodija…

Umesto političkih kalkulacija, sa studentskih protesta se čuje jednostavna, ogoljena istina. Oni sviraju ono što režim najviše pokušava da sakrije, da car ima „kozje uši“.

Epilog glasi: Istina se ne može zakopati… i kod poraženog prikrivača istine nastupa panika… usled koje mu spada svaka maska koju uzalud pokušava da vrati na lice… i prikrivač se pokazuje onakvim kakav je zapravo. Iskonski uplašen, izgubljen i jadan na svom bespuću kojim je vodio silan narod.

Kraj pripovetke nosi ključnu pouku za svaki autoritarni režim. Car Trojan na kraju shvata da je uzalud ubijao berbere i krio tajnu, jer je zemlja progovorila kroz svirale i cela javnost je saznala istinu. Na kraju sledi mat i on može samo da prihvati tu zbilju.

Današnji režim u Srbiji se izgubio u ogromnom naporu da „zatrpa u zemlju“ i ućutka istinu te ga sad stravičnom melodijom Panovih frula poput bezumne zveri kavezu privode mladi pastiri. Koliko god se resursi ulagali u kontrolu narativa, uvek se pojavi neka nova generacija, neka nova „ZOVA“, izraste sama iz krša nagomilanog nezadovoljstva i kroz povoj, sklad, pesmu, skandiranje ili blokadu, povede istinom koja se više ne može zaustaviti.

Vreme je da se svi oni lupeži koji su pali na svim ispitima ljudskosti, jednom za svagda, maknu sa našeg budžeta.

Kult vođe se zasniva na mitomanizmu jednog društva prema mitomanu. Nakon međunarodnih konvencija koje su ustanovljene nakon Drugog svetskog rata, fašizam više ne može biti smatran ideologijom u politikološkom smislu, ne može biti smatran oblikom vladavine… Fašizam je kriminal nesagledive razmere i direktan put u duboku državu, s time se u koštac mora uhvatiti pravna nauka. Duboka država je izopačenje države, to je ropstvo građana privatizovanom državnom aparatu! Nastaje kada građani budu razvlašteni za račun kakistokrata.

Ovaj osvit je početak kraja mitomanskih kultova ličnosti. Čovek treba da živi u postizanju istinske sreće i ispunjenosti, ali svestan da se pojedinačna vrlina i sreća mogu u potpunosti ostvariti u dobro uređenoj zajednici… i Helada se može oporaviti. Gledamo se u subotu 23. maja, na onom našem mestu od kog sve počinje.

Advokat Ivan Tatić