(О причи поучној и за убудуће)
Што однарођени медији, упорно и бучно заташкавају, то друштвеним мрежама, логично, одавно кипи и прелива у јавност, о скандалима који разваљују стубове власти: законодавни, судски и његово невеличанство извршни; А тежак свод, под којим ова три стуба све више попуштају, угрожава читаво становништво. Криминал се по свему судећи потпуно стопио са врхом званичног државног апарата.
И шта ћемо сад?
Коме веровати??
Ко ће нас даље водити???
У Цара Тројана козије уши!
У Цара Тројана козије уши!!
У Цара Тројана козије уши!!!
И као у српској народној приповетки о цару Тројану, чији ехо завија одвајкада, можда баш од демонског прогонитеља хришћана родом из оближње Будалије…
Трострука веза између народне приповетке о цару Тројану, начину на који функционише један застранели режим култа личности у односу на општу јавност и свеопштег покрета српских студената је данас у Србији запањујуће оглашена.
Нагрђеност политичких теорија (усмерених ка бољитку друштва) изопаченом свакодневном праксом у нашој отаџбини, овде јасно осликава просветитељске механизме из приповетке коју је, ипак давно, забележио један учени Вук у некаквом освиту државности наше отаџбине. И као некад, сада је опет њен освит…
Ево како се та прича пресликала на актуелни друштвено-политички тренутак или боље речено како се он сав пресликао у ту поучну приповетку:
И „царев“ страх од истине и његова контрола медијског простора су дошли до тачке пуцања.
У причи, цар Тројан има један недостатак (козје уши), дубоку патњу коју по сваку цену жели да сакрије јер би то нарушило његову митоманску илузију и његов пројектовани наратив о непогрешивости, моћи и савршенству. Зато у причи нужно страда сваки царев берберин који пред њим наглас изговори оно што види.
У данашњој Србији, „козје уши“ режима су афере, корупција, институционални колапс и економска реалност која грубо одудара од митомановог наратива о некаквом златном добу. Режим улаже огроман напор у контролу медија и информационих токова (било кроз националне фреквенције, онолике таблоиде или ботовске мреже) како би се елиминисао свако ко би могао јавно да укаже на недостатке вође и система. Мање-више, све се под овим режимом на то и свело: функције државног апарата које су кристално јасне у теорији, овде практично не пролазе испит, и губи се година за годином, начињу деценије. Ко год је видео „козје уши“ и о томе проговорио, бива медијски сахрањен, проглашен издајником или маргинализован. А неретко то некоме учине и фактички, само не новинари…
Поплашени се окрећу шапутању земљи… е, то је већ колективно затварање вентила истине и колективна апатија… Расположење које један човек упорно намеће једном народу.
Берберски шегрт који се у причи не исповеда ни мајстору ни духовнику, већ рупи ископаној у земљи, не представља само просечног грађанина, већ и део академске заједнице, уосталом представља данас многобројне, оне који због статуса, егзистенцијалног страха, уцењености послом, пуким преживљавањем и томе слично… ћуте пред „царем“.
Тај психички притисак ИСТИНЕ над тајном и неправдом је превелики. Људи тад све чешће траже „рупе у земљи“ као места од највишег поверења, где могу безбедно да се издувају, да фино забију главе у песак, а то су данас разне затворене Вибер групе, анонимни налози на друштвеним мрежама, разговори у четири ока или у кругу породице. То је простор где сви апсолутно знају сву истину, али се она још увек држи „под земљом“. (Вођа би овде сигурно ликовао „под контролом“…)
Студентски бунт као „свирала од ЗОВЕ“ јесте преломни тренутак у причи. То је глас оних који су поникли са Земље посејане истином. То је Коло, заиграло је.
Када је берберов шегрт затрпао рупу, на њој је касније никла зова од које су пастири направили свирале. Није никла нека друга биљка, него управо она под именом зова. Зова, ЗОВЕ, позива! А истински пастир бди над својим стадом скупља га изнова да се не распе и да га не изједу вуци. Пастире не дотиче уцена режимом, они немају кредите, још немају своје породице које морају да хране на начин на који су им родитељи уцењени. Они носе непатворен, елементарни осећај за правду.
Студенти у Србији (што се види кроз протесте попут оних након трагедије у Новом Саду, еколошких блокада против екоцида, изборних нерегуларности, протести којим позивају на одговорност, траже правду…) ЗОВУ. Деца зову… Режим не може да их пригуши, игнорише или „затрпа земљом“. Шта год да режим учини оне козије уши му спрам покољења постају све веће. Када добри пастири изађу на улице, њихова порука не може да се сакрије. Њихове фруле имају улогу сакралног инструмента кроз који проговара оно што цела земља заправо недри и што се шапуће у мраку. Природа то сама узноси према светлу. Козије уши режима запоседа она најкобнија Панова мелодија…
Уместо политичких калкулација, са студентских протеста се чује једноставна, огољена истина. Они свирају оно што режим највише покушава да сакрије, да цар има „козје уши“.
Епилог гласи: Истина се не може закопати… и код пораженог прикривача истине наступа паника… услед које му спада свака маска коју узалуд покушава да врати на лице… и прикривач се показује онаквим какав је заправо. Исконски уплашен, изгубљен и јадан на свом беспућу којим је водио силан народ.
Крај приповетке носи кључну поуку за сваки ауторитарни режим. Цар Тројан на крају схвата да је узалуд убијао бербере и крио тајну, јер је земља проговорила кроз свирале и цела јавност је сазнала истину. На крају следи мат и он може само да прихвати ту збиљу.
Данашњи режим у Србији се изгубио у огромном напору да „затрпа у земљу“ и ућутка истину те га сад стравичном мелодијом Панових фрула попут безумне звери кавезу приводе млади пастири. Колико год се ресурси улагали у контролу наратива, увек се појави нека нова генерација, нека нова „ЗОВА“, израсте сама из крша нагомиланог незадовољства и кроз повој, склад, песму, скандирање или блокаду, поведе истином која се више не може зауставити.
Време је да се сви они лупежи који су пали на свим испитима људскости, једном за свагда, макну са нашег буџета.
Култ вође се заснива на митоманизму једног друштва према митоману. Након међународних конвенција које су установљене након Другог светског рата, фашизам више не може бити сматран идеологијом у политиколошком смислу, не може бити сматран обликом владавине… Фашизам је криминал несагледиве размере и директан пут у дубоку државу, с тиме се у коштац мора ухватити правна наука. Дубока држава је изопачење државе, то је ропство грађана приватизованом државном апарату! Настаје када грађани буду развлаштени за рачун какистократа.
Овај освит је почетак краја митоманских култова личности. Човек треба да живи у постизању истинске среће и испуњености, али свестан да се појединачна врлина и срећа могу у потпуности остварити у добро уређеној заједници… и Хелада се може опоравити. Гледамо се у суботу 23. маја, на оном нашем месту од ког све почиње.
Адвокат Иван Татић
