Od onih oktroisanih izbora („Nulte 2020.“) bez izborne kampanje i iz vanrednog stanja, pa naovamo, preventivno sam i najdobronamernije, upozoravao na verovatne opasne posledice paradržavne „copy paste“ propagande koja sve više, sve jače i sveobuhvatnije, podseća na onu nemačku iz tridesetih godina prošlog veka a, od pre godinu i po, ponajviše se „oseća“ na ono što se tamo ispodogađalo posle usvajanja Zakona o prenosu ovlašćenja (Ermächtigungsgesetz), godine 1933…
Ko, ipak, ne veruje da smo već „na tankoj žici između samodržavlja i diktature“, neka ponovo pročita moje kolumne „Doviđenja autokratijo sa plutokratijom, dobar dan… (2)!“, od 14. aprila ili „Nespojivost činova feldmaršala Srbije i blokvarta Ćacistana“, od 3. maja ovoga proleća.
Hajde malo, specijalno za one koji mi imputiraju da se „zlonamerno bavim nategnutim analogijama“, da približimo sadržaj tog graničnog zakona između samovlašća i otvorene diktature, kao i sve ono što je, na zakonodavno-pravnom i državno-političkom, dakle, na planu legalnog i legitimnog uvođenja nemačkog kancelara u zvanje firera, odnosno legalizovanja i legitimisanja diktature, tokom te 1933, učinjeno u Nemačkoj.
Najpre, pretkontekst usvajanja Zakona o ovlašćenju: Krajem januara 1933, lider NSDAP Adolf Hitler jedva je namaknuo klimavu većinu (pošto je mandat za sastav kabineta odbio čak i fon Papen) u parlamentu za formiranje vlade. Nepun mesec posle toga nacionalsocijalisti su inscenirali „paljenje Rajhstaga“ što će biti povod da predsednik Republike, na nagovor tek ustoličenog kancelara, predloži „Dekret o zaštiti naroda i države“ kojim se, „na određeno vreme“, suspenduju građanske slobode u Nemačkoj, a vladi daju vanredna ovlašćenja u cilju očuvanja javnog reda i mira.
Već 23. marta 1933, kancelar Hitler, na bazi tih „izvanrednih ovlašćenja“, uz pomoć štapa i šargarepe, ucena i potkupljivanja, političke trgovine i gole sile, uspeva da – „redukovanom“ dvotrećinskom većinom u parlamentu (442 glasa „za“, 92 „protiv“) – progura „Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich“ (skraćeno: „Ermächtigungsgesetz“), u prevodu na srpski „Zakon za otklanjanje nevolja naroda i Rajha“ ili „Zakon o ovlašćenju“, odnosno de facto i de iure, uvođenje legalne apsolutističke diktature, preuzimajući tako potpunu kontrolu nad državom.
Ovaj akt „zaobišao“ je Vajmarski ustav, ukinuo podelu vlasti i parlamentarnu demokratiju u Nemačkoj, a vlada je dobila ovlašćenje da zakone donosi samostalno, bez ikakvog učešća i odobrenja Rajhstaga (Reichstag), tj. parlamenta i Rajhsrata (Reichsrat), tj. njegovog gornjeg doma koji je, do tada, kao glas nemačkih saveznih država imao pravo veta.
Sam kancelar je diktirao sadržaje zakona, a vladi je data moć i ovlašćenje da sklapa međunarodne ugovore bez saglasnosti parlamenta.
Ermächtigungsgesetz je bio pravni osnov za uvođenje nacističke diktature.
U praksi, sve se svelo na uzurpaciju moći i vladanje ukazima; ukidanje građanskih sloboda, zabranu delovanja političkih stranaka, opozicije i sindikata, zabranu javnog zbora i govora; progon slobodnomislećih ljudi, političke i progone po rasnoj i nacionalnoj osnovi; organizovanje paramilitarnih falangi…
Šta je usledilo odmah po usvajanju Zakona o ovlašćenju?
Koje je to najznačajnije zakonodavnopravne i političke poteze, do kraja te 1933, povukla Hitlerova vlada?
Već 7. aprila, kancelar Hitler je, po novom Zakonu o ovlašćenju, doneo Zakon o obnovi profesionalne državne službe (Gesetz zur Wiederherstellung des Berufsbeamtentums) kojim se obavljanje državnih pozicija sudija, profesora, učitelja itd. uskraćuje političkim protivnicima Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke i Jevrejima.
Ovaj zakon je predstavljao prvi veliki pravni instrument nacističkog režima za institucionalnu diskriminaciju i eliminaciju Jevreja i političkih neistomišljenika iz javnog sektora. Primenjen je „arijevevski paragraf“, tako što je zakon zahtevao da državni službenici moraju da dokažu svoje „arijevsko“ poreklo. Usledila je ozakonjena čistka, institucionalna diskriminacija i eliminacija: činovnici jevrejskog i slovenskog porekla su otpuštani, trenutne otkaze dobile su desetine hiljada sudija, tužilaca, univerzitetskih profesora, učitelja i drugih službenika, a na udaru su se našli i svi politički protivnici nacizma koji su smatrani „politički nepouzdanima“.
Drugog maja 1933, kancelar Hitler je zabranio sve slobodne sindikate (njihovo mesto i ulogu preuzima „Nemački front rada“), čime započinje proces „glajhšaltunga“ (Gleichschaltung), „nacifikacije“, tj. uspostavljanja totalitarne kontrole, „ujednačavanja“ i sinhronizacije mišljenja i nametanja jednoumlja. Jurišni odredi (SA) i policija upadaju u sindikalna sedišta, konfiskuju njihovu imovinu, a radnici su prisilno uterani u novoosnovani nacistički radnički front. Ukinuto je pravo na štrajk sa obrazloženjem da su radnici i poslodavci sada „ujedinjeni“ pod državnim vođstvom.
Uredbom ministra unutrašnjih poslova Vilhelma Frika, od 13. jula 1933. godine, Hitlerov pozdrav (tzv. nemački pozdrav) postao je zakonski obavezan za sve državne službenike u Nemačkoj, što je bio ključni potez u procesu nametanja apsolutne lojalnosti nacističkom režimu.
Službenici su morali da ga koriste na radnom mestu i tokom izvođenja nemačke himne. Uredba je nalagala da svako ko želi da izbegne makar i sumnju u neslaganje sa režimom mora da koristi ovaj pozdrav, ali su i obični građani ubrzo počeli da ga, preventivno, koriste u svakodnevnom životu kako bi izbegli proganjanje od strane tajne policije. Dakle: uspravna desna ruka sa raširenom šakom, uz uzvik „Hajl Hitler” ili „Zig hajl”. Kurioziteta radi, u prvoj fazi pozdrav nije bio obavezan za vojno osoblje (Vermaht) koje je i dalje zadržalo tradicionalne vojničke pozdrave.
Dan kasnije, kancelar Hitler donosi Zakon protiv osnivanja stranaka, čime je Nemačka postala jednopartijska država, a NSDAP proglašena za jedinu legalnu partiju.
One političke stranke koje još nisu bile raspuštene posle donošenja Zakona o ovlašćenju – ovim su zabranjene, pa su na parlamentarnim izborima u novembru 1933, u martu 1936. i aprilu 1938. učestvovali samo nacisti i mali broj „nezavisnih“ političara.
Donošenjem „Uredničkog zakona“ (Schriftleitergesetz), 4. oktobra 1933, vlada kancelara Hitlera je definisala urednike kao državne službenike i zabranila rad nearijevcima u nemačkim javnim glasilima, a nemačko novinarstvo je stavljeno pod potpunu državnu kontrolu i cenzuru. Svi urednici i novinari imali su obavezu da budu članovi Udruženja nemačkih novinara i da dokažu apsolutnu lojalnost nacionalsocijalističkoj ideologiji.
Ukinuta je sloboda štampe, a Ministarstvo narodnog prosvetljenja i propagande dr Gebelsa je dobilo ovlašćenje da zabranjuje rad nepodobnim novinarima, čime su nemački mediji pretvoreni u propagandnu mašineriju Trećeg rajha.
Novi parlamentarni izbori, prvi sa samo jednom izbornom listom, Nacionalsocijalističkom partijom Adolfa Hitlera, u ponudi, koja je osvojila 92,2 odsto glasova, održani su 12. novembra 1933. godine. Istovremeno, održan je i referendum, na kome je 93,4 građana Nemačke podržalo odluka o napuštanju Društva naroda i Konferencije o razoružanju.
Organizacija za razonodu „Snaga putem radosti” (Kraft durch Freude ili KdF), osnovana je 27. novembra 1933. godine kao ogranak Nemačkog radnog fronta (DAF). Pružajući radnicima mogućnost pristupačnih i jeftinih putovanja, odmora i kulturnih aktivnosti, s ciljem jačanja poslušnosti i pripreme stanovništva za rat, služila je kao masovno oruđe režima za „nadzor i kontrolu slobodnog vremena i svakodnevnog života“ građana. Program KdF je je osmišljen radi podizanja radnog morala i produktivnosti, s ciljem da, stvaranjem privida socijalne jednakosti i uklanjanja klasnih razlika u okviru nacističke „narodne zajednice” (Volksgemeinschaft), zapravo maskira pad realne kupovne moći i smanjenje stvarnih zarada stanovništva.
… Kancelar Hitler nije žurio sa formalnim inaugurisanjem u zvanje Firera. Najpre je, pro forme, kroz obesmišljeni parlament, provukao zakon kojim je nakon Hindenburgove smrti predsednička funkcija prešla na njega samoga, čime mu je službena titula postala „Führer und Reichskanzler“. Sačekao je da predsednik Republike (i feldmaršal iz Prvog svetskog rata) Paul von Hindenburg fizički ode sa ovog sveta, što se dogodilo 2. avgusta 1934. A onda je, sada već ovlašćeni, vrhovni zakonopisac, zakonodavac i zakonotumač, 19. avgusta 1934, sam sebi u slavu, e da bi mu i nemački narod potvrdio novu funkciju Firera, organizovao referendum o tome da li da mu se prizna dvostruka pozicija – šefa države i šefa vlade.
Odziv je bio 95-odstotni, a rezultat fenomenalan: čak 90 odsto nemačkih građana reklo je „ja“ (da) objedinjavanju Hitlerovih funkcija! Time je postao ne samo (i) vrhovni komandant nemačkih oružanih snaga i „najviši (jedini) zakon“ u zemlji, nego je i činjenicom da ga je podržalo čak 38 miliona Nemaca, „zapušio“ usta svim tadašnjim kritičarima u inostranstvu. Postao je, praktično, legalno nesmenjiv, jer je objedinjavao funkcije i šefa države i šefa vlade.
Nemački vojnici su, od tog trenutka, zakletvu polagali ne više Nemačkoj, već lično Fireru, ali ne samo oni, nego su i državni činovnici morali da mu se zaklinju na odanost.
Ah, da: Zakon o ovlašćenju (Ermächtigungsgesetz) je, kako je bilo propisano samim tekstom tog akta, trebalo da prestane da važi 1. aprila 1937. godine (ili, ako bi, što nije moglo da se desi, Hitlerovu vladu zamenila neka druga). Međutim, vlada Rajhskanclera i Firera je, početkom te 1937, uredno i „sve po zakonu“, donela novi propis kojim je njegovo važenje produženo na neograničen rok.
Cvijetin Milivojević
