Од оних октроисаних избора („Нулте 2020.“) без изборне кампање и из ванредног стања, па наовамо, превентивно сам и најдобронамерније, упозоравао на вероватне опасне последице парадржавне „цопy пасте“ пропаганде која све више, све јаче и свеобухватније, подсећа на ону немачку из тридесетих година прошлог века а, од пре годину и по, понајвише се „осећа“ на оно што се тамо исподогађало после усвајања Закона о преносу овлашћења (Ермäцхтигунгсгесетз), године 1933…
Ко, ипак, не верује да смо већ „на танкој жици између самодржавља и диктатуре“, нека поново прочита моје колумне „Довиђења аутократијо са плутократијом, добар дан… (2)!“, од 14. априла или „Неспојивост чинова фелдмаршала Србије и блокварта Ћацистана“, од 3. маја овога пролећа.
Хајде мало, специјално за оне који ми импутирају да се „злонамерно бавим натегнутим аналогијама“, да приближимо садржај тог граничног закона између самовлашћа и отворене диктатуре, као и све оно што је, на законодавно-правном и државно-политичком, дакле, на плану легалног и легитимног увођења немачког канцелара у звање фирера, односно легализовања и легитимисања диктатуре, током те 1933, учињено у Немачкој.
Најпре, претконтекст усвајања Закона о овлашћењу: Крајем јануара 1933, лидер НСДАП Адолф Хитлер једва је намакнуо климаву већину (пошто је мандат за састав кабинета одбио чак и фон Папен) у парламенту за формирање владе. Непун месец после тога националсоцијалисти су инсценирали „паљење Рајхстага“ што ће бити повод да председник Републике, на наговор тек устоличеног канцелара, предложи „Декрет о заштити народа и државе“ којим се, „на одређено време“, суспендују грађанске слободе у Немачкој, а влади дају ванредна овлашћења у циљу очувања јавног реда и мира.
Већ 23. марта 1933, канцелар Хитлер, на бази тих „изванредних овлашћења“, уз помоћ штапа и шаргарепе, уцена и поткупљивања, политичке трговине и голе силе, успева да – „редукованом“ двотрећинском већином у парламенту (442 гласа „за“, 92 „против“) – прогура „Гесетз зур Бехебунг дер Нот вон Волк унд Реицх“ (скраћено: „Ермäцхтигунгсгесетз“), у преводу на српски „Закон за отклањање невоља народа и Рајха“ или „Закон о овлашћењу“, односно де фацто и де иуре, увођење легалне апсолутистичке диктатуре, преузимајући тако потпуну контролу над државом.
Овај акт „заобишао“ је Вајмарски устав, укинуо поделу власти и парламентарну демократију у Немачкој, а влада је добила овлашћење да законе доноси самостално, без икаквог учешћа и одобрења Рајхстага (Реицхстаг), тј. парламента и Рајхсрата (Реицхсрат), тј. његовог горњег дома који је, до тада, као глас немачких савезних држава имао право вета.
Сам канцелар је диктирао садржаје закона, а влади је дата моћ и овлашћење да склапа међународне уговоре без сагласности парламента.
Ермäцхтигунгсгесетз је био правни основ за увођење нацистичке диктатуре.
У пракси, све се свело на узурпацију моћи и владање указима; укидање грађанских слобода, забрану деловања политичких странака, опозиције и синдиката, забрану јавног збора и говора; прогон слободномислећих људи, политичке и прогоне по расној и националној основи; организовање парамилитарних фаланги…
Шта је уследило одмах по усвајању Закона о овлашћењу?
Које је то најзначајније законодавноправне и политичке потезе, до краја те 1933, повукла Хитлерова влада?
Већ 7. априла, канцелар Хитлер је, по новом Закону о овлашћењу, донео Закон о обнови професионалне државне службе (Гесетз зур Wиедерхерстеллунг дес Беруфсбеамтентумс) којим се обављање државних позиција судија, професора, учитеља итд. ускраћује политичким противницима Националсоцијалистичке радничке партије Немачке и Јеврејима.
Овај закон је представљао први велики правни инструмент нацистичког режима за институционалну дискриминацију и елиминацију Јевреја и политичких неистомишљеника из јавног сектора. Примењен је „аријевевски параграф“, тако што је закон захтевао да државни службеници морају да докажу своје „аријевско“ порекло. Уследила је озакоњена чистка, институционална дискриминација и елиминација: чиновници јеврејског и словенског порекла су отпуштани, тренутне отказе добиле су десетине хиљада судија, тужилаца, универзитетских професора, учитеља и других службеника, а на удару су се нашли и сви политички противници нацизма који су сматрани „политички непоузданима“.
Другог маја 1933, канцелар Хитлер је забранио све слободне синдикате (њихово место и улогу преузима „Немачки фронт рада“), чиме започиње процес „глајхшалтунга“ (Глеицхсцхалтунг), „нацификације“, тј. успостављања тоталитарне контроле, „уједначавања“ и синхронизације мишљења и наметања једноумља. Јуришни одреди (СА) и полиција упадају у синдикална седишта, конфискују њихову имовину, а радници су присилно утерани у новоосновани нацистички раднички фронт. Укинуто је право на штрајк са образложењем да су радници и послодавци сада „уједињени“ под државним вођством.
Уредбом министра унутрашњих послова Вилхелма Фрика, од 13. јула 1933. године, Хитлеров поздрав (тзв. немачки поздрав) постао је законски обавезан за све државне службенике у Немачкој, што је био кључни потез у процесу наметања апсолутне лојалности нацистичком режиму.
Службеници су морали да га користе на радном месту и током извођења немачке химне. Уредба је налагала да свако ко жели да избегне макар и сумњу у неслагање са режимом мора да користи овај поздрав, али су и обични грађани убрзо почели да га, превентивно, користе у свакодневном животу како би избегли прогањање од стране тајне полиције. Дакле: усправна десна рука са раширеном шаком, уз узвик „Хајл Хитлер” или „Зиг хајл”. Куриозитета ради, у првој фази поздрав није био обавезан за војно особље (Вермахт) које је и даље задржало традиционалне војничке поздраве.
Дан касније, канцелар Хитлер доноси Закон против оснивања странака, чиме је Немачка постала једнопартијска држава, а НСДАП проглашена за једину легалну партију.
Оне политичке странке које још нису биле распуштене после доношења Закона о овлашћењу – овим су забрањене, па су на парламентарним изборима у новембру 1933, у марту 1936. и априлу 1938. учествовали само нацисти и мали број „независних“ политичара.
Доношењем „Уредничког закона“ (Сцхрифтлеитергесетз), 4. октобра 1933, влада канцелара Хитлера је дефинисала уреднике као државне службенике и забранила рад неаријевцима у немачким јавним гласилима, а немачко новинарство је стављено под потпуну државну контролу и цензуру. Сви уредници и новинари имали су обавезу да буду чланови Удружења немачких новинара и да докажу апсолутну лојалност националсоцијалистичкој идеологији.
Укинута је слобода штампе, а Министарство народног просветљења и пропаганде др Гебелса је добило овлашћење да забрањује рад неподобним новинарима, чиме су немачки медији претворени у пропагандну машинерију Трећег рајха.
Нови парламентарни избори, први са само једном изборном листом, Националсоцијалистичком партијом Адолфа Хитлера, у понуди, која је освојила 92,2 одсто гласова, одржани су 12. новембра 1933. године. Истовремено, одржан је и референдум, на коме је 93,4 грађана Немачке подржало одлука о напуштању Друштва народа и Конференције о разоружању.
Организација за разоноду „Снага путем радости” (Крафт дурцх Фреуде или КдФ), основана је 27. новембра 1933. године као огранак Немачког радног фронта (ДАФ). Пружајући радницима могућност приступачних и јефтиних путовања, одмора и културних активности, с циљем јачања послушности и припреме становништва за рат, служила је као масовно оруђе режима за „надзор и контролу слободног времена и свакодневног живота“ грађана. Програм КдФ је је осмишљен ради подизања радног морала и продуктивности, с циљем да, стварањем привида социјалне једнакости и уклањања класних разлика у оквиру нацистичке „народне заједнице” (Волксгемеинсцхафт), заправо маскира пад реалне куповне моћи и смањење стварних зарада становништва.
… Канцелар Хитлер није журио са формалним инаугурисањем у звање Фирера. Најпре је, про форме, кроз обесмишљени парламент, провукао закон којим је након Хинденбургове смрти председничка функција прешла на њега самога, чиме му је службена титула постала „Фüхрер унд Реицхсканзлер“. Сачекао је да председник Републике (и фелдмаршал из Првог светског рата) Паул вон Хинденбург физички оде са овог света, што се догодило 2. августа 1934. А онда је, сада већ овлашћени, врховни законописац, законодавац и законотумач, 19. августа 1934, сам себи у славу, е да би му и немачки народ потврдио нову функцију Фирера, организовао референдум о томе да ли да му се призна двострука позиција – шефа државе и шефа владе.
Одзив је био 95-одстотни, а резултат феноменалан: чак 90 одсто немачких грађана рекло је „ја“ (да) обједињавању Хитлерових функција! Тиме је постао не само (и) врховни командант немачких оружаних снага и „највиши (једини) закон“ у земљи, него је и чињеницом да га је подржало чак 38 милиона Немаца, „запушио“ уста свим тадашњим критичарима у иностранству. Постао је, практично, легално несмењив, јер је обједињавао функције и шефа државе и шефа владе.
Немачки војници су, од тог тренутка, заклетву полагали не више Немачкој, већ лично Фиреру, али не само они, него су и државни чиновници морали да му се заклињу на оданост.
Ах, да: Закон о овлашћењу (Ермäцхтигунгсгесетз) је, како је било прописано самим текстом тог акта, требало да престане да важи 1. априла 1937. године (или, ако би, што није могло да се деси, Хитлерову владу заменила нека друга). Међутим, влада Рајхсканцлера и Фирера је, почетком те 1937, уредно и „све по закону“, донела нови пропис којим је његово важење продужено на неограничен рок.
Цвијетин Миливојевић
