Србија се опрашта од Предрага Кораксића Коракса, легендарног карикатуристе, човека чије је перо често говорило више него дуги текстови, анализе и говори.
Коракс је био један од оних ретких стваралаца који су умели да једним цртежом покажу дух времена, слабости власти, мане друштва, али и дубоку истину коју понекад није лако изговорити речима. Његова карикатура није била само цртеж — била је мисао, став, опомена и огледало времена.
Предраг Кораксић Коракс остаће упамћен као један од најдоследнијих и најхрабријих критичара политичких и друштвених прилика у Србији. Без обзира на то ко се налазио на власти и ко се нашао у његовим карикатурама, он је остао веран свом уметничком и људском позиву.
И сам сам некада био део његових карикатура. Некада сам се слагао, некада нисам, али никада то нисам доживљавао као личну увреду. Напротив, сматрао сам да човек који је јавна личност мора имати ширину да чује критику, да прихвати сатиру и да из ње нешто научи.
Имао сам част да га упознам почетком двехиљадитих година. Позвао сам га код себе, не да му замерим, већ да му пружим руку и кажем да поштујем његов дар. Испред себе сам видео благог, тихог, културног човека, великог уметника и сведока једног времена.
Управо зато верујем да Србија мора да научи да више поштује своје велике ствараоце — људе који су својим талентом, храброшћу и слободом духа оставили траг дубљи од многих политичких функција и мандата.
Зато предлажем да град Београд покрене иницијативу да једна улица понесе име Предрага Кораксића Коракса, а да се у сарадњи са Фондацијом Браћа Карић формира фонд за подизање споменика овом великану српске карикатуре и слободне мисли.
Такви људи морају остати трајно уписани у културну и духовну историју свога народа. Без обзира на то да ли су критиковали власт, били омиљени или непријатни појединцима, они су носили дар који им је Бог дао — ту светлост стваралаштва, слободе и истине.
Нажалост, на Балкану још увек немамо довољно политичара који умеју да победе сопствену сујету и да искрено поштују уметнике, карикатуристе, писце и креативне људе — чак и онда када их они критикују. А управо је у томе величина једног друштва: да уме да сачува и поштује оне који слободно мисле.
Вечнаја памјат, Царство небеско, рајско насеље. Хвала за све што је оставио Србији и њеним генерацијама.
Миланка и Богољуб са породицом Карић
