Ako želite na dva pitanja da proverite opredeljenje svakog Srbina na ovome svetu onda su to teme Kosova i Metohije i Josipa Broza Tita. Svi antisrpski potezi u našoj istoriji lako se prepoznaju kroz odricanje od Kosova i Metohije i veličanje međunarodnog teroriste i zločinca Tita. Upravo na ta dva najvažnija testa više puta je pao Aleksandar Vučić i naprednjački režim. Predaja i izdaja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji za vreme Vučićeve vlasti ostaviće neizbrisiv sramotni trag na njihovoj vladavini, dok odbrana lika i dela Josipa Broza Tita, kao i njegove faraonske grobnice na Dedinju, predstavlja dokaz da se suštinski ništa u Srbiji nije promenilo od 1945. godine i da još uvek vladaju neotitoisti antisrpskog opredeljenja koji druga Tita i dalje vole više od oca i majke.

Ove dve teme su veoma povezane, upravo preko Titove uloge u zabrani povratka proteranih Srba na KiM nakon Drugog svetskog rata, kao i odsustvu kontrole granice sa Albanijom od strane novih komunističkih vlasti, čime je trajno izmenjena struktura stanovništva na Kosovu i Metohiji u korist Albanaca. A onda je usledilo pravljenje autonomnih pokrajina jedino u Srbiji i niti u jednoj drugoj bivšoj jugoslovenskoj republici, što je predstavljalo dalekosežnu pripremu formiranja druge albanske države na Balkanu. Razume se da je prihvatanje svega ovoga i mnogo čega antisrpskog drugog od strane srpskih komunista (samo poreklom Srba) ništa manja odgovornost od Titove, zbog čega u budućnosti treba da budu upamćeni kao najveći izdajnici Srpstva u našoj istoriji, računajući i sve njihove ideološke i političke potomke: Miloševića, Šešelja, Vuka Draškovića, Dačića, Vulina, Vučića…

Oni koji su spremni da dignu ruke od Kosova i Metohije kao Svete Zemlje isto tako bi digli ruke od bilo kog drugog dela Srbije odnosno bilo kog drugog nacionalnog i državnog interesa. Mera nepopuštanja oko Kosova i Metohije, očuvanja KiM u sastavu Srbije, mera je ne samo našeg nacionalnog identiteta i dostojanstva već i državnosti. Ako popustimo na KiM, naši neprijatelji neće tu stati već će ići dalje. A ako nismo branili KiM, zašto bismo branili bilo šta drugo? Zato se Srbin i danas, kao i uvek, proverava najbolje Kosovom i koliko je spreman da se angažuje oko odbrane Kosova.

Sa druge strane, ništa toliko ne uznemiri centre moći i uticaja u Srbiji koliko istina o Josipu Brozu Titu, „nepoznatom licu iz podzemlja”, kako ga je nazvao Sveti Vladika Nikolaj (Velimirović). Taj fenomen da su Srbi slepo verovali i služili Neznancu, čoveku koji je do dan danas ostao nepoznatog porekla i pravog imena i prezimena, jedan je od najvećih fenomena srpske istorije. On se kasnije u više navrata ponovio kroz razne naše tzv. „nacionalne” političke lidere slabo poznatog porodičnog porekla. A to je veoma važna stvar: ko su im bili otac i majka, baba i deda sa obe porodične strane, pa i preci dalje od toga. Prosto je šokantno da se o svemu tome gotovo ništa ne zna kada je reč npr. o Šešelju, Vučiću, Dačiću, Vuku Draškoviću, Milošu Jovanoviću i mnogim drugim. Nije ovde stvar u tome da li Srbijom vladaju isključivo Srbi poreklom van sadašnjih granica Srbije ili da li su naši vlastodršci uopšte Srbi, što nije beznačajna tema. Ovde je glavno pitanje od kakvog su oni duhovnog i moralnog porodičnog materijala napravljeni. Bolje je da se to zapitamo pre nego što dođu na vlast nego da posle kukamo kako imamo posla sa lažovima, lopovima, izdajnicima, folirantima i prevarantima. Dakle, nije Tito jedini o kome ne znamo ništa i kome smo dozvolili da kao takav vlada Srbijom, ima ih još dosta i u ovom postkomunističkom periodu.

Zašto se čitava srpska elita toliko uznemiri čim se dotaknemo titotalitarizma, a da ne govorim o otvaranju tajnih komunističkih dosijea? Zato jer se uplaše da će isplivati dugo skrivana istina o njima ili njihovim precima komunističkim prekim sudijama, dželatima, doušnicima, agentima tajne službe postavljenim u našoj politici, Crkvi, medijima, privredi, diplomatiji, kulturi… Drugo, bacamo svetlo na njihov ničim zaslužen uticaj u našem društvu koji prenose sa komunističkog oca i majke na sina ili ćerku, a sada i unučad. I nisu u pitanju samo politička dinastija Krkobabić, Šešelj, Dačić i druge komunističke familije koje se ne kriju već javno to rade, već je još opasnije što su po ovom istom porodično-ideološkom ključu mimo javnosti deca i unuci komunizma pozicionirani na svim društvenim nivoima.

Sa druge strane, gde su deca Podrinja, Pomoravlja, Negotinske Krajine, Toplice, Stare Srbije, Bačke, Srema, Banata, Raške oblasti, posebno naše ustaničke i državotvorne Šumadije, čije se porodično poreklo zna vekovima? Gde su deca srpske političke emigracije, stare građanske Srbije koja je morala da napusti Otadžbinu pred komunističkom okupacijom? Kako smo dozvolili da nam svi ministri u Vladi budu iz Beograda i Novog Sada, kao da niko i ništa drugo ne postoji u Srbiji? Kada će neko drugi, ko nije deo ovog titoističkog kartela koji vlada Srbijom više od 80 godina, konačno moći da dođe do izražaja? Oni se sami skloniti neće jer su navikli na društvene privilegije. Ako hoćemo suštinske političke promene u Srbiji onda moramo konačno da razvlastimo i Tita i Titiće.

Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri