Ако желите на два питања да проверите опредељење сваког Србина на овоме свету онда су то теме Косова и Метохије и Јосипа Броза Тита. Сви антисрпски потези у нашој историји лако се препознају кроз одрицање од Косова и Метохије и величање међународног терористе и злочинца Тита. Управо на та два најважнија теста више пута је пао Александар Вучић и напредњачки режим. Предаја и издаја српског народа на Косову и Метохији за време Вучићеве власти оставиће неизбрисив срамотни траг на њиховој владавини, док одбрана лика и дела Јосипа Броза Тита, као и његове фараонске гробнице на Дедињу, представља доказ да се суштински ништа у Србији није променило од 1945. године и да још увек владају неотитоисти антисрпског опредељења који друга Тита и даље воле више од оца и мајке.
Ове две теме су веома повезане, управо преко Титове улоге у забрани повратка протераних Срба на КиМ након Другог светског рата, као и одсуству контроле границе са Албанијом од стране нових комунистичких власти, чиме је трајно измењена структура становништва на Косову и Метохији у корист Албанаца. А онда је уследило прављење аутономних покрајина једино у Србији и нити у једној другој бившој југословенској републици, што је представљало далекосежну припрему формирања друге албанске државе на Балкану. Разуме се да је прихватање свега овога и много чега антисрпског другог од стране српских комуниста (само пореклом Срба) ништа мања одговорност од Титове, због чега у будућности треба да буду упамћени као највећи издајници Српства у нашој историји, рачунајући и све њихове идеолошке и политичке потомке: Милошевића, Шешеља, Вука Драшковића, Дачића, Вулина, Вучића…
Они који су спремни да дигну руке од Косова и Метохије као Свете Земље исто тако би дигли руке од било ког другог дела Србије односно било ког другог националног и државног интереса. Мера непопуштања око Косова и Метохије, очувања КиМ у саставу Србије, мера је не само нашег националног идентитета и достојанства већ и државности. Ако попустимо на КиМ, наши непријатељи неће ту стати већ ће ићи даље. А ако нисмо бранили КиМ, зашто бисмо бранили било шта друго? Зато се Србин и данас, као и увек, проверава најбоље Косовом и колико је спреман да се ангажује око одбране Косова.
Са друге стране, ништа толико не узнемири центре моћи и утицаја у Србији колико истина о Јосипу Брозу Титу, „непознатом лицу из подземља”, како га је назвао Свети Владика Николај (Велимировић). Тај феномен да су Срби слепо веровали и служили Незнанцу, човеку који је до дан данас остао непознатог порекла и правог имена и презимена, један је од највећих феномена српске историје. Он се касније у више наврата поновио кроз разне наше тзв. „националне” политичке лидере слабо познатог породичног порекла. А то је веома важна ствар: ко су им били отац и мајка, баба и деда са обе породичне стране, па и преци даље од тога. Просто је шокантно да се о свему томе готово ништа не зна када је реч нпр. о Шешељу, Вучићу, Дачићу, Вуку Драшковићу, Милошу Јовановићу и многим другим. Није овде ствар у томе да ли Србијом владају искључиво Срби пореклом ван садашњих граница Србије или да ли су наши властодршци уопште Срби, што није безначајна тема. Овде је главно питање од каквог су они духовног и моралног породичног материјала направљени. Боље је да се то запитамо пре него што дођу на власт него да после кукамо како имамо посла са лажовима, лоповима, издајницима, фолирантима и преварантима. Дакле, није Тито једини о коме не знамо ништа и коме смо дозволили да као такав влада Србијом, има их још доста и у овом посткомунистичком периоду.
Зашто се читава српска елита толико узнемири чим се дотакнемо титоталитаризма, а да не говорим о отварању тајних комунистичких досијеа? Зато јер се уплаше да ће испливати дуго скривана истина о њима или њиховим прецима комунистичким преким судијама, џелатима, доушницима, агентима тајне службе постављеним у нашој политици, Цркви, медијима, привреди, дипломатији, култури… Друго, бацамо светло на њихов ничим заслужен утицај у нашем друштву који преносе са комунистичког оца и мајке на сина или ћерку, а сада и унучад. И нису у питању само политичка династија Кркобабић, Шешељ, Дачић и друге комунистичке фамилије које се не крију већ јавно то раде, већ је још опасније што су по овом истом породично-идеолошком кључу мимо јавности деца и унуци комунизма позиционирани на свим друштвеним нивоима.
Са друге стране, где су деца Подриња, Поморавља, Неготинске Крајине, Топлице, Старе Србије, Бачке, Срема, Баната, Рашке области, посебно наше устаничке и државотворне Шумадије, чије се породично порекло зна вековима? Где су деца српске политичке емиграције, старе грађанске Србије која је морала да напусти Отаџбину пред комунистичком окупацијом? Како смо дозволили да нам сви министри у Влади буду из Београда и Новог Сада, као да нико и ништа друго не постоји у Србији? Када ће неко други, ко није део овог титоистичког картела који влада Србијом више од 80 година, коначно моћи да дође до изражаја? Они се сами склонити неће јер су навикли на друштвене привилегије. Ако хоћемо суштинске политичке промене у Србији онда морамо коначно да развластимо и Тита и Титиће.
Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери
