O čuvenom Žan Pol Belmondu kao glumcu se sve zna, ali malo je onih koji znaju da je u mladosti, još kao dete, mnogo voleo i sport, posebno fudbal i boks. Fudbalska igra ga i nije toliko zanimala, ali bio je zaljubljen u golmane. Zato su ga otac Pol nekada poznati francuski kipar i majka Sara, slikarka, odveli da trenira fudbal, da se oproba i kao čuvar mreže. Međutim, umetnički geni su prevladali, brzo je digao ruke od golmanskih rukavica i posvetio se glumi gde je ostvario blistavu karijeru.
„Fudbal i gluma nikako nisu bili kompatibilni. I jedno i drugo traže mnogo odricanja i vremena pa sam se posvetio glumi”, priznao je u mnogo intervjua Žan Pol Belmondo.
Ljubav prema sportu Belmondo je na najbolji način iskazao početkom sedamdesetih godina prošlog veka kada je osnovan, sada već čuveni Pariz Sen Žermen. Na poziv prijatelja Daniela Hestera koji u to vreme obavlja funkciju predsednika kluba aktivno se uključuje u rad. Jedno vreme i finansijski pomaže klub koji je u to vreme bio siromašan i nije bio u vlasništvu bogatih arapskih milijardera kao poslednjih godina kada je dostigao zvezdane visine i postao šampion Evrope. Često je posećivao utakmice voljenog tima i redovno je od gledalaca dočekivan ovacijama.
Jednom prilikom kada je gledao utakmicu Rasinga iz Pariza na golu je zapazio atraktivnog, korpulentnog, sjajno građenog golmana domaćeg tima Iliju Pantelića nekadašnjeg reprezentativca Jugoslavije, bivšeg čuvara mreže Vojvodine, koji je kao treći stranac bio pozamnjen Parižanima od strane Olimpika iz Marselja. Od tada traje prijateljstvo Srbina i sjajnog glumca. Srpski golman se godinu kasnije vratio u Marselj, ali je ostao u kontaktu sa Belmondom. Dok se drugi legendarni francuski glumac Alen Delon družio sa Stevicom Markovićem o čemu su pisane i knjige, Žan Pol Belmondo je drugovao sa Novosađaninom Ilijom Pantelićem.
Posle Marselja i dve godine branjenja za Bastiju u leto 1973. godine Pantelić prihvata poziv Hestera i Belmonda i najzad prelazi u PSŽ gde uskoro postaje i kapiten ekipe. Za klub iz grada svetlosti je sa velikim uspehom branio tri godine (1974/77). U Parizu je i završio fudbalsku karijeru, a zatim se vratio u Novi Sad. Ipak, prijateljstvo je nastavljeno sve do sudnjeg dana 14. novembra 2014. kada je na put bez povratka otišao Ilija Pantelić.
Dok je legendarni golman živeo u Parizu i branio za PSŽ na incijativu Belmonda je snimljen kratki dokumentarni film pod naslovom „Usamljenik”. Film je posvećen životu golmana, a jedini „glumac” je Ilija Pantelić kroz čiju karijeru je i Belmondo ispričao svoje neostvarene dečačke snove. „Usamljenik” je mesecima prikazivan u Francuskoj i redovno je emitovan pre filmova gde je Belmondo igrao glavnu ulogu. Snimajući film još više se učvrstilo njihovo prijateljstvo.
U vreme dok je čuvao mrežu Pariz Sen Žermena Ilija Pantelić je držao mali restoran. Čest gost mu je bio upravo Belmondo, a gde se on pojavljivao to je bilo i stecište lepih žena, naših zemljaka, umetnika, boema pošto su svi želeli uživo da vide nenadmašnog glumca. Zbog toga je popularni Panto u svoj restoran često zvao stare drugare tamburaše iz Novog Sada koje poznavao još iz vremena dok je osam godina branio boje Vojvodine (1961/69).
Iz tog perioda je ostala i upamćena jedna anegdota koja se i danas među starijim tamburašima i navijačima Vojvodine prepričava u Novom Sadu. Dolazeći kod popularnog Pante u restoran Belmondo je zavoleo i tamburaše koji su tu svirali. Posebno je uživao uz zvuk violine. Tako je i upoznao nadaleko poznatog violinistu Jovicu Nikolića „Lepog Jovicu” kako su ga svi u njegovom orkestru i šire zvali.
Žan Pol Belmondo je od Pantelića saznao da prima violina novosadskih tamburaša voli i lepo da se obuče. Zato ga je i pozvao da bude njegov gost u jednoj od brojnih pariških modnih kuća. Gledao je Jovica skupocena odela, ali kada bi video astronomske cene naprasno bi odustao od kupovine. Na kraju se ipak, odlučio za najjeftinije i uzeo ga.
Kroz dva, tri dana na adresu u jednom pariškom potkrovlju gde su bili smešteni tamburaši koji su svirali kod Ilije Pantelića je došao jedan dečaćić sa paketom u ruci. Samo je rekao da je to za „Lepog Jovicu”. Bilo je to ono isto skupoceno odelo, poklon od Žan Pol Belmonda, koji nije žalio novca da nagradi muzičko umeće novosadskog violiniste koji je ostao upamćen i po neprevaziđenom izvođenju pesme Arsena Dedića „O mladosti”.
Sve polako, ali sigurno nestaje kao da nikada nije ni bilo, ali bilo je i te kako je bilo. Zato je i napisana ova priča. Mi stariji se sve češće „družimo” sa mrtvima jer sada taj svet naseljavaju ljudi uz čije filmove, odbrane, muziku, stihove smo odrastali. Žan Pol Belmondo je bio čovek posebnog kova, glumčina, lafčina, širokogrud, sjajan čovek. Posedovao je veliki talenat za prijateljstvo. Kada je otišao u rajske doline 6. septembra 2021. sigurno je sreo višedecenijskog drugara i prijatelja Iliju Pantelića koji je ispisao zlatne stranice fudbalskog sporta u Novom Sadu i Vojvodini sa kojom je u sezoni 1965/66. osvojio prvu titulu šampiona Jugoslavije.
Milorad Bjelogrlić
