Postoji posebna vrsta borbe koja ne ostavlja trag na stvarnosti, ali ostavlja dubok utisak u javnosti. To je borba protiv vetrenjača — stara koliko i Don Quijote, ali danas dovedena do savršenstva.
Nekada je bila lična zabluda jednog čoveka, Don Kihot, koji je u običnim mehanizmima video pretnju koju treba savladati. Danas to više nije pojedinačna iluzija. To je metod. Sistem. Način upravljanja pažnjom.
Savremene vetrenjače ne stoje na poljima — one se proizvode. Dobijaju ime, oblik, narativ. Nekad su to nevidljivi neprijatelji, nekad pretnje koje dolaze spolja, nekad unutrašnji „krivci“ koji se pojavljuju tačno kada je potrebno. Njihova suština nije u tome da postoje, već da traju.
Jer borba koja nema kraj ima posebnu vrednost.
U takvoj dinamici, stvarnost postaje sekundarna. Nije presudno šta se zaista dešava, već šta se predstavlja kao problem. Fokus se pomera sa konkretnih, opipljivih pitanja — zdravstva, obrazovanja, pravosuđa — na simboličke sukobe koji ne traže rešenje, već stalno obnavljanje.
To je prostor u kojem logika počinje da slabi, a percepcija preuzima primat.
Paradoks je jednostavan: što je neprijatelj apstraktniji, to je mobilizacija snažnija. Jer protiv nejasnog se može boriti beskonačno. Ne postoje merila uspeha, nema trenutka kada se može reći — završeno je.
I zato se borba nastavlja.
U međuvremenu, stvarni problemi ne nestaju. Oni se samo povlače u pozadinu, gde nema reflektora. Tamo gde se ne održavaju konferencije, gde nema velikih reči, gde nema dramatičnih pobeda. Tamo gde se čeka — na pregled, na odluku, na pravdu.
Ti problemi ne mogu da se reše jednim jurišem. Oni ne trpe spektakl. Traže kontinuitet, odgovornost i tišinu rada. Upravo ono što najmanje odgovara logici stalne borbe.
Zato vetrenjače opstaju. Ne zato što su stvarne, već zato što su korisne. One održavaju ritam, daju osećaj pokreta, stvaraju utisak delovanja. U njihovoj senci, izostanak stvarnih rezultata postaje manje vidljiv.
Vremenom, društvo počinje da prihvata borbu kao prirodno stanje. Kao nešto što se ne dovodi u pitanje. Kao pozadinsku buku koja opravdava sve ostalo.
I tu dolazi do tihe promene.
Granica između stvarnog i predstavljenog počinje da bledi. Nije više jasno da li se problemi rešavaju ili se samo smenjuju njihove slike. Nije jasno da li se napreduje ili samo kruži.
A vetrenjače nastavljaju da se okreću.
Ne zato što ima vetra, već zato što ih neko stalno pokreće.
I dok pogled ostaje uprt u njih, ono što je zaista važno ostaje izvan kadra — tiho, nepokretno i sve dalje.
Na kraju, najveća posledica nije u tome što se vodi pogrešna borba.
Već u tome što prava borba prestaje da se vidi.
dr Svetlana Cvijanović
