Bez pozdrava se sa ovog sveta ne odlazi. Nema nikakve dileme da je Dule Vujošević, sa kojim sam na razne načine drugovao skoro tri decenije, zaslužio oproštaj i koji red. Svaka smrt je prerana kada su u pitanju ljudi kao on. Za najširu sportsku javnost to je bila samo vest, ali za jedan uži krug ljudi daleko više od toga. Sada kada je otišao ostavio je niz uspomena. Naravno, više je onih lepih, ali pošteno govoreći bilo je i trenutaka kada nismo imali iste poglede na neka događanja.
Košarka je za njega bila što i vazduh. Ona ga je i dovela u ropstvo. Dule je živeo košarku. Bio je trener svake sekunde svog vremena, svakim delom svog bića, svakim završetkom svojih nervnih završetaka. Pred kakvim god iskušenjem da se našao nikada nije izneverio trenerski poziv. Posedovao je upornost, zanesenost, veru u uspeh.
To je radio sa puno strasti i ljubavi, dajući svemu lični pečat. Inteligentan, radan, imao je odličnu intuiciju, brzu misao, voleo je da čita. Alija Sirotanović jugoslovenske i srpske košarke. Takav je bio Vujošević, među poslednjim preostalim. Imao je i mana kao svaki čovek, ali je bez obzira na to bio mnogo uvažavan i voljen. Imao je iskrenih prijatelja i velikih neprijatelja.
U avgustu 2003. kada je bilo košarkaško prvenstvo Evrope u Švedskoj bio sam na poslednjoj konferenciji za novinare u tadašnjem hotelu „Interkontinental”. Posle zvaničnog dela priređen je mali koktel gde sam prišao Duletu i poželeo mu puno sreće jer je imao mnogo problema još od početka priprema. Iznenadio se kada je čuo da neću da izveštavam sa tog prvenstva. Ponudio mi je da o trošku sponzora reprezentacije budem gost na tom takmičenju. Takve pozive nikada u životu nisam prihvatao od bilo koga pa ni od Duleta. Ipak, taj njegov gest nisam zaboravio.
Kao što napisah na početku. Bilo je situacija u kojima se nismo slagali. Grdno mu je zasmetalo kada sam mu u jednom komentaru zamerio što se danima „prepucava” sa tadašnjim predsednikom Crvene zvezde, a aktuelnim „šefom” KSS Nebojšom Čovićem. Napisao sam tada da od tog verbalnog „rata” najmanje koristi ima sama košarka. Na kraju teksta sam zaključio da je među mladima već i previše netolerancije, mržnje, podela, da će neko ni kriv ni dužan da dobije batina zbog pogrešnog dresa ili šala kojeg je nosio po gradu.
Bogami se bio dobro naljutio. Nismo se čuli ni videli sigurno preko dve godine. Sudbina je htela da se sretnemo u Svetogorskoj ulici. Kada smo se videli kao da nije bilo ništa. Najsrdačnije smo se pozdravili, a zatim pričali o svemu i svačem sigurno dobrih dvadesetak minuta. Raspitivao sam se kako ga već načeto zdravlje sluša. Nismo progovorili ni reč o mom tekstu koji mi je uzeo za zlo. To je bio Dule. Nije bio zlopamtilo. Karakterna osobina velikih ljudi.
Popisu Duletovih dijagnoza o kojima od srede svi pišu dodao bih još jednu, a to je „hronična alergija na nacionalizam”. To sam mnogo voleo kod njega i više puta mu priznao. Delio je ljude na dobre i loše, nikako drugačije. Zato je i bio selektor čak tri reprezentacije sa prostora nekadašnje SFRJ, Srbije i Crne Gore kako smo se 2003. zvali, zatim Crne Gore i na kraju Bosne i Hercegovine.
Kada je 1993. godine poginuo Dražen Petrović Dule je bio jedan od retkih ljudi sa ovih prostora koji je bio na sahrani legendarnog košarkaša. Isto se desilo u maju 1995. kada je preminuo Krešimir Ćosić. Tada je zajedno sa Bogdanom Tanjevićem i Draženom Dalipagićem došao iz Italije u Zagreb na ispraćaj čuvenog Ćose. Mnogi su mu na tome zamerali, ali Dule nije imao nikakvu dilemu. Naravno, da je otišao da se pokloni košarkaškim asovima i svojim dugogodišnjim prijateljima.
Sviđalo se to nekome ili ne Dule Vujošević u svakom slučaju ostaje referenca za sebe. Sve češće mi odlaze dragi ljudi stepenicama koje vode ka nebu. Moramo li mi koji smo ostali na ovom svetu da se bar malim sećanjem odužimo njima? Naravno da moramo jer smo još živi. Ovo sećanje posvećujem Duletu umesto ruže na humci. Dragi Dule počivaj u miru, neka ti je laka zemlja.
Milorad Bjelogrlić
