Poslednji derbi je zasenio podelu koja već duže postoji u društvu i nametnuo jednu drugu podelu. Onu fudbalsku, koja postoji decenijama, ali je sada medijski busterizovana do svog maksimuma tako da je istisnula podelu zasnovanu na egzistencijalnim i političkim pitanjima. Ali, pošto je fudbal „više od igre“, onda je veoma pogodan da pokrene lavinu emocija koju pokreću jedino nacionalna i državna pitanja. U tom smislu je veoma pogodno sredstvo za manipulaciju masama.

Pošto je privatizovao državne institucije koje imaju i dužu tradiciju i važniju ulogu od fudbalskih klubova, ne može se argumentima osporiti da je student više trenerske škole, koji uz studije radi i kao predsednik države, privatizovao klub za koji navija i da je uspeh kluba poistovetio sa ličnim uspehom. Svakom je očigledno da je fudbalsko prvenstvo regularno koliko i izbori i da večiti rival u fudbalu deli sudbinu rivala u politici. Izgubiti prvenstvo znači pretrpeti lični poraz, a lični poraz je i politički poraz u sistemu gde je partija zapravo jedan čovek. Dozvoliti da Zvezda izgubi prvenstvo znači isto što i dozvoliti da SNS izgubi izbore. To je poraz jedne iste apsolutne moći.

U fudbalskoj sferi Partizan je podvrgnut istom tretmanu kao opozicione stranke u politici. Te dve pozicije i uloge su identične. Uloga opozicionih stranaka nije da se takmiče na izborima, već da simuliraju rivala, kao što je i uloga Partizana da simulira večitog rivala u borbi za titulu. Ako su opozicione stranke došle u taj položaj tako što su na njihovo čelo postavljeni režimski lideri, onda je za očekivati i da su za trenere i upravu Partizana postavljeni režimski, odnosno „Zvezdini“ ljudi. Kao što lideri opozicionih stranaka rade protiv interesa stranke i njenih simpatizera, tako i treneri i uprava kluba rade protiv Partizana i njegovih navijača.

Favorizovanjem Zvezde i njenim dovođenjem u ovu poziciju postiže se još jedan bitan cilj pored zadovoljenja narcizma jednog čoveka. Navijači Zvezde se na taj način emotivno korumpiraju i na perfidan način podsvesno ćaciziraju. Reč je, naravno, o navijačima koji su protivnici režima. Hakujući simbol za koji su emotivno vezani, režim je hakovao i njih same. Ne može se biti opozicioni navijač režimskog kluba.

Na kraju treba reći da je najveća žrtva opisanog stanja zapravo Crvena zvezda. Ona je ta koja se suštinski uništava, a ne Partizan, jer ima nešto u sportu što je iznad pobeda i titula, a do čega ne doseže misao Ćacija, koji ne bi imali ništa protiv da njihov vođa doživotno vlada i da njihov klub bude doživotni prvak i koji, pored odnosa prema klubu, imaju poremećen odnos i prema državi i naciji. Međutim, postoji i ona druga vrsta ljudi koja navija za Zvezdu, koja je ili razapeta između emotivne vezanosti za klub i svesti o tome šta se sa njim događa, ili je napravila emotivnu distancu prema klubu sve dok je u stanju u kome je sada. To su ljudi koji sebi ne dozvoljavaju da im preko emotivne vezanosti za jedan bitan simbol u njihovom životu dušu prevedu preko ograde Ćacilenda i da u njemu ona deli „sreću“ Ćacija i njihovo „zlatno doba“.

Novak Kovač