Prvi put kad sam iskreno poverovao da smo pobedili bilo je decembra 2000. godine na koncertu Đorđa Balaševića u Narodnom pozorištu posvećenom Otporu. Bila je posebna čast biti deo toga i stvarno smo se svi prisutni osećali kao pobednici, duboko uvereni da Miloševićeve likove iz parka Jure više nikada nećemo gledati. Grdno smo se prevarili. Na koncertu sam bio sa suprugom Sanjom, venčali smo se tek nekoliko meseci pre i pred nama su pucali različiti vidici i otvarala se brojne perspektive. Tako smo bar u tom trenu verovali, ponosni što smo na pravoj strani.
Drugi put kad sam poverovao da ćemo pobediti bilo je na slavi kod Dušana Dude Ivkovića, proslavljenog košarkaškog trenera koji nas je sve iz Apela 100 i predsedničke kampanje Saše Jankovića okupio maja 2017. godine. Ta neskrivena i veoma upečatljiva energija izbijala je svakog trena u domu Ivkovića koji je više delovao kao deo nekog holivudskog filma sa utemeljenim lepim krajem nego kao stvarnost.
Ogroman broj poznatih, ostvarenih ljudi u svojim oblastima, imena pred kojima mnogima zastaje dah, uz Ivkovićevu prepoznatljivu trenersku strogoću, stvarali su utisak da možemo u svako doba svakoga pobediti, pa i Vučića. Zašto se to nije dogodilo ima mnogo razloga i zahteva dublju analizu. U svakom slučaju, moje iskreno verovanje da je pobeda moguća i da se nalazi na dohvat ruke pokazala se skroz netačnom. Jednostavno, kad pomislite da nema dalje, da je svako dno odavno probijeno i da se negde nazire kraj, stvarnost vas na neki neverovatan način demantuje. A pre svega ljudi od kojih imate određena očekivanja i smatrate nemogućim da će idući za svojim ličnim interesima izdati svaki drugi. Ali to se, nažalost, suviše često dešava, pa je postalo deo opšte prihvaćenog obrasca ponašanja i vrednovanja. Tako imamo predsednika Ćacilenda koji u Indiji izigrava “Malu nevestu” nudeći nas Evropi i celom svetu kao poslušno roblje, a prostor na kojem živimo kao jedino mesto gde se nekažnjeno mogu stvarati tuđe države, naseljavati migranti, uništavati i prodavati prirodna bogatstva, ponižavati narod, graditi bez dozvole i potrebne dokumentacije, mučki prebijati studenti, javno ismevati poljoprivrednici dok prosipaju po ulicama mukom stečeno mleko…
I sve to koliko god bilo neverovatno je upotpunjeno izjavama predsednika tipa, popili su po nekoliko šamara, tone zaplenjene droge su ništa, ali su zato on i oni koje on odredi postali svevideće oko i pravac svih naših sadašnjih i budućih kretanja.
Dozvolili smo da nam gomila nikogovića, neznalica, polupismenih, primitivnih idiota sa kupljenim diplomama određuje meru vrednosti i znanja. Zato smo i dopali u ovaj bezizlaz gde nam se Baka prase, Nestorovićevi svedoci, lažna desnica ili pro EU opozicija, uz Vučića, nude kao jedini prihvatljiv izlaz.
Sramota za jedan narod kome su se divili i naši najveći istorijski neprijatelji. Jedino kad su cara Franju Josifa videli gologlavog bilo je na posmrtnom ispraćaju kralja Milana Obrenovića u Beču, gde je u povorci išao kilometrima peške kao izraz do tada nikad viđenog poštovanja prema bilo kome, a posebno prema jednom srpskom kralju. Franjo Josif je obožavao našeg slikara Paju Jovanovića i izuzetno
ga cenio. Habzburzi su angažovali nikog drugog do Uroša Predića da im oslika i ulepša ulaz u parlament. Doktorati Cvijića, Batuta, Milankovića i mnogih drugih se sa dužnom pažnjom čuvaju u biblioteci bečkog univerziteta, dok se mi ovde zamlaćujemo spornim doktoratima Malog, Šapića ili Stefanovića.
Nemački feldmaršal Makenzen zadivljen hrabrošću i stepenom otpora srpskih vojnika, braniocima Beograda je podigao spomenik na Košutnjaku. Ide li neko tamo? Da li se vode đaci da to obiđu, znaju li uopšte da tako nešto postoji i oni stariji? A piše jednostavno na srpskom i nemačkom “ovde počivaju srpski junaci 1915.”
Spremni smo da javno uzdišemo za lepotom Tadž Mahala, a u manastir Ljubostinju, srpsku verziju Tadž Mahala, ne idemo. Taj deo preskačemo. To nam je fuj kao i spominjanje Kosova i Metohije. Previše nazadno za Srbiju u kandžama naprednjaka. Kad bi izračunali
koliko je uopšte današnjih Srba posetilo Ljubostinju, mesto gde je knjeginja Milica u znak velike ljubavi prema Lazaru podigla manastir tamo gde ga je prvi put ugledala, verujem da bi nam s pravom jako dugo crvenili obrazi od sramote. Da ne govorimo da je Ljubostinja sagrađena mnogo pre nego pomenuti Tadž Mahal. Ali u tom kraju se više priča o freskama na kojima je Bata Gašić i crkvi koju je on sagradio.
Ne možemo pobediti dok se ne vratimo sebi i svojim vrednostima. Onome čemu su se vekovima divili naši prijatelji i neprijatelji.
U trci sa Ćacijima svaka bitka je unapred izgubljena. Ne zato što su oni posebno hrabri ili nepobedivi već zato što ih ništa nije sramota. Ni da slažu, ni da ukradu. Na tom polju sužen je prostor i svako iole normalan unapred je diskvalifikovan i osuđen na poraz. Linč sa društvenih mreža prema studentima koji zajedničkim snagama organizuju vlast i najveći deo opozicije prelio se na ulice, ali nikad se ne zna kad će se kao bumerang vratiti i koji će biti krajnji ishod.
Da li verujem da studenti mogu konačno zajedno sa narodom koji ih bezrezervno podržava da pobede. Verujem. Kao nikad dosad. Treća sreća. Bar za mene. Ako i sada nekom nesrećom ne uspemo, prava na popravni više nećemo imati. Imajte to uvek u vidu! Dokažimo, makar nam bilo poslednje, da vremena kad se Gete javno divio srpskim junačkim pesmama, a kralj valcera, Štraus, komponovao o životu Srba operetu “Jabuka”, nisu davna prošlost, već neophodna podloga za budućnost kojoj težimo.
Srđan Škoro
