Први пут кад сам искрено поверовао да смо победили било је децембра 2000. године на концерту Ђорђа Балашевића у Народном позоришту посвећеном Отпору. Била је посебна част бити део тога и стварно смо се сви присутни осећали као победници, дубоко уверени да Милошевићеве ликове из парка Јуре више никада нећемо гледати. Грдно смо се преварили. На концерту сам био са супругом Сањом, венчали смо се тек неколико месеци пре и пред нама су пуцали различити видици и отварала се бројне перспективе. Тако смо бар у том трену веровали, поносни што смо на правој страни.
Други пут кад сам поверовао да ћемо победити било је на слави код Душана Дуде Ивковића, прослављеног кошаркашког тренера који нас је све из Апела 100 и председничке кампање Саше Јанковића окупио маја 2017. године. Та нескривена и веома упечатљива енергија избијала је сваког трена у дому Ивковића који је више деловао као део неког холивудског филма са утемељеним лепим крајем него као стварност.
Огроман број познатих, остварених људи у својим областима, имена пред којима многима застаје дах, уз Ивковићеву препознатљиву тренерску строгоћу, стварали су утисак да можемо у свако доба свакога победити, па и Вучића. Зашто се то није догодило има много разлога и захтева дубљу анализу. У сваком случају, моје искрено веровање да је победа могућа и да се налази на дохват руке показала се скроз нетачном. Једноставно, кад помислите да нема даље, да је свако дно одавно пробијено и да се негде назире крај, стварност вас на неки невероватан начин демантује. А пре свега људи од којих имате одређена очекивања и сматрате немогућим да ће идући за својим личним интересима издати сваки други. Али то се, нажалост, сувише често дешава, па је постало део опште прихваћеног обрасца понашања и вредновања. Тако имамо председника Ћациленда који у Индији изиграва “Малу невесту” нудећи нас Европи и целом свету као послушно робље, а простор на којем живимо као једино место где се некажњено могу стварати туђе државе, насељавати мигранти, уништавати и продавати природна богатства, понижавати народ, градити без дозволе и потребне документације, мучки пребијати студенти, јавно исмевати пољопривредници док просипају по улицама муком стечено млеко…
И све то колико год било невероватно је употпуњено изјавама председника типа, попили су по неколико шамара, тоне заплењене дроге су ништа, али су зато он и они које он одреди постали свевидеће око и правац свих наших садашњих и будућих кретања.
Дозволили смо да нам гомила никоговића, незналица, полуписмених, примитивних идиота са купљеним дипломама одређује меру вредности и знања. Зато смо и допали у овај безизлаз где нам се Бака прасе, Несторовићеви сведоци, лажна десница или про ЕУ опозиција, уз Вучића, нуде као једини прихватљив излаз.
Срамота за један народ коме су се дивили и наши највећи историјски непријатељи. Једино кад су цара Фрању Јосифа видели гологлавог било је на посмртном испраћају краља Милана Обреновића у Бечу, где је у поворци ишао километрима пешке као израз до тада никад виђеног поштовања према било коме, а посебно према једном српском краљу. Фрањо Јосиф је обожавао нашег сликара Пају Јовановића и изузетно
га ценио. Хабзбурзи су ангажовали никог другог до Уроша Предића да им ослика и улепша улаз у парламент. Докторати Цвијића, Батута, Миланковића и многих других се са дужном пажњом чувају у библиотеци бечког универзитета, док се ми овде замлаћујемо спорним докторатима Малог, Шапића или Стефановића.
Немачки фелдмаршал Макензен задивљен храброшћу и степеном отпора српских војника, браниоцима Београда је подигао споменик на Кошутњаку. Иде ли неко тамо? Да ли се воде ђаци да то обиђу, знају ли уопште да тако нешто постоји и они старији? А пише једноставно на српском и немачком “овде почивају српски јунаци 1915.”
Спремни смо да јавно уздишемо за лепотом Таџ Махала, а у манастир Љубостињу, српску верзију Таџ Махала, не идемо. Тај део прескачемо. То нам је фуј као и спомињање Косова и Метохије. Превише назадно за Србију у канџама напредњака. Кад би израчунали
колико је уопште данашњих Срба посетило Љубостињу, место где је књегиња Милица у знак велике љубави према Лазару подигла манастир тамо где га је први пут угледала, верујем да би нам с правом јако дуго црвенили образи од срамоте. Да не говоримо да је Љубостиња саграђена много пре него поменути Таџ Махал. Али у том крају се више прича о фрескама на којима је Бата Гашић и цркви коју је он саградио.
Не можемо победити док се не вратимо себи и својим вредностима. Ономе чему су се вековима дивили наши пријатељи и непријатељи.
У трци са Ћацијима свака битка је унапред изгубљена. Не зато што су они посебно храбри или непобедиви већ зато што их ништа није срамота. Ни да слажу, ни да украду. На том пољу сужен је простор и свако иоле нормалан унапред је дисквалификован и осуђен на пораз. Линч са друштвених мрежа према студентима који заједничким снагама организују власт и највећи део опозиције прелио се на улице, али никад се не зна кад ће се као бумеранг вратити и који ће бити крајњи исход.
Да ли верујем да студенти могу коначно заједно са народом који их безрезервно подржава да победе. Верујем. Као никад досад. Трећа срећа. Бар за мене. Ако и сада неком несрећом не успемо, права на поправни више нећемо имати. Имајте то увек у виду! Докажимо, макар нам било последње, да времена кад се Гете јавно дивио српским јуначким песмама, а краљ валцера, Штраус, компоновао о животу Срба оперету “Јабука”, нису давна прошлост, већ неопходна подлога за будућност којој тежимо.
Срђан Шкоро
