Борис Тадић, понекада и то нехотично, уради и нешто добро за српски народ. Тако нас је недавно, себи на штету, медијским наступима подсетио колико је огаван био „жути“ режим (у оквиру кога је, додуше, он био бољи од већине подређених и партнера), те како због политичког гађања у односу на оне на власти (нпр. његову екипу), може да се направи фатална грешка и подрже њихови опоненти који могу да испадну и гори (Алек без Косова са СНС термитима).
Због света онога што су „жути“ радили Србији, од гажења националних интереса до спровођена пљачкашке транзиције, толико бесних и очајних грађана подржало је СНС гладне вукове који су се претварали да су борци за социјално и умерено национално ослобођење Србије. Уместо тога што су обећали, као што добро знамо, од њих смо добили продубљивање велеиздаје и тоталну системску криминализацију.
Поучени тиме, данас не смемо да наседнемо на ружичасте приче политичара који су поникли из „жутог“ братства или из, са њим сродних, НВО и других ЕУ-НАТО квислиншких средишта политичког окупљања, који се као боре против Вучића како би „препородили“ Србију. Ту се, наравно, не ради о томе, већ о преварантском покушају владајуће реинкарнације претходне квислиншко-лоповске гарнитуре јер се надају да су Вучићева мега недела релативизовала њихова. Далеко било, то нам никако не треба!
Циљ постмодерних окупатора и опозиционе фракције њихових сарадника је да се створи представа да је једини спас од СНС картела – који је као сувише националистички (упркос доказаној велеиздаји) и проруски (што је такође фарса), уз то што је примитиван и бандитски (е то је већ реалност) – прихватање, без икаквог балансирања, форсираног бриселског курса. То је лукава припрема нове композиције за стари колосек који, кристално је јасно, води до исте мртве тачке.
И да се прагматично гледано не ради о ирационалној понуди да молимо да нас приме на брод који тоне, медијски и политички пропагандисти таквих глупости „занемарују“ једну суштинску чињеници: Вучић је примарно ЕУ квислинг (док су му везе са другим глобалним средиштима моћи секундарне, ма колико лично-партијски донекле важне). Трагикомично је од Брисела очекивати да излечи Србију од рана које су му његове слуге из сада владајуће издајничке фракције, уз његово аминовање, нанеле!
Политика и логика често не иду заједно, па зато „наши“ стари „жути“ играчи, сада преформатирани у низ партија, тако дрско лажу да је само битно решити се Вучића и окренути ЕУ, па ће Србија процветати! Којешта! Важно је да СНС картел оде а да „жути“ деструктивци поново не дођу у прилику да разједају оно мало националних интереса и економских ресурса што нам је преостало.
Србији треба суверенизам и искрено геополитичко одржавање равнотеже у сопственом интересу (уместо садашњег позерског балансирања), а не продубљивање ЕУ окупације под вођством доказаних издајника. Сетимо се у вези са тим само тога да као што је Вучић продао север Косова, „жути“ су пре тога слично урадили са остатком наше јужне покрајине, онда када су 2008. пристали да тамо кључну улогу од УМНИКА преузме ЕУЛЕКС, те су тиме противно Резолуцији 1244 омогућили претварање привремених косовских институција у нелегалне државне.
После свега реченог о понашању његовог режима у прошлости, да се вратимо у садашњост, ономе ко је започео велеиздајнички посао који је Вучић наставио. Борис Тадић – у складу са налозима из Брисела које имају сви политичари који желе да се квалификују да их ЕУ подржи у некој будућој расподели српског колача власти – сада блати Русију. Тврди да је она најодговорнија за долазак СНС картела на власт (помене узгред и Ангелу Меркел која је у немилости данашњег берлинског естаблишмента, да не би било провидно шта ради), а Вучић и даље, по њему, као ставља руске интересе испред српских.
Свако ко нешто зна о нашој (гео)политици, свестан је да су то небулозе. Русија 2012. године у Србији није имала ни оно мало медијских полуга меке моћи са којима сада располаже, а њене невладине организације и фондови су таман били активни колико и данас, што значи негде мало изнад нуле. Вучић је комбинацију за долазак на власт – у духу старе окупационе доктрине повремене ротације квислинга, како би нови радили и оно око чега стари затежу (што је поново актуелно али на његову штету) – правио са француским и израелским службама, официјелним Берлином, разним експонентима америчког утицаја.
Руси су имали другоразредну улогу, да не коче прилагођавање социјалиста новим околностима, на које узгред буди речено нису ни имали највећи утицај (од Мишковића до британске агентуре, ту је било значајних диригената, јер како се каже: „колико пара толико и музике“). Таман тако се и овдашњи режим односи према Москви од када се учврстио на власти. Далеко је од тога да му је прва рупа на геополитичком свиралу, иако и њој гледа да повремено изађе у сусрет.
Чињеница је, истине ради, да је Кремљ почетком 2012. добио обећање Томислава Николића да ако СНС преузме државно кормило, Србија ће са Русијом кончано склопити договор о стратешком партнерству (што је ДС прихватио па одлагао), те ће на то додати као шлаг на торти закључивање војно-техничког споразума, односно постаће посматрач у руском војном савезу ОДКБ (аналогно као што је у НАТО).
Русима је то значило због међународног престижа и, још више, за унутрашњу употребу (наводно шире круг партнера и превазилазе постхладноратовску маргинализацију), премда се брзо показало да је у питању празна прича. СНС је 2013. одрадио оно што је обећао нешто више од годину дана раније, на иницијално одушевљење Москве, и онда перфидно наставио политику тихог приближавања НАТО-у претходне власти, упоредо са препуштањем севера Косова приштинским сепаратистима и повлачењем потеза у прилог фактичког признања лажне косовске државе. Руси су после неког времена схватили о чему се ради, али вероватно се и нису превише осећали изневерено, јер су једне њихове превртљиве партнере у Србији заменили други. Нису били на губитку, иако се испоставило да ништа озбиљно нису ни добили.
Није се, значи, радило о томе да су изгубили релативно искрене сараднике, већ им је напола пропала јефтина инвестиција. Наставили су у складу са тим даље, сурово гледајући своје интересе. Разуме се, с пуним правом имамо основ да им са српског патриотског становишта пребацимо то, односно приговоримо што се нису борили да у Србији створе по себе пријатељски политички блок (само прави српски национални чиниоци стварно могу да буду савезници Москве), али то је друга и дуга прича. Оно што је сада битно истаћи, то је да руски грех неангажовања те врсте, а уместо тога опредељење за заштиту минимума сопствених интереса кроз дегутантан наставак шуровања са онима који код нас држе власт на штету српског народа (а дугорочно раде и против Русије), ипак није аналоган свему ономе негативном што нам чини Запад који Србији отима Косово и Метохију, руши Републику Српску, намеће сребреничку геноцидну измишљену кривицу.
Али каквигод били, нису нам Руси суштински битни; нама једино ми треба да будемо важни на такав начин. Није отуда ни прворазредни проблем то што стари-нови прозападни опозициони кандидати за квислиншке управљаче Србије, упоредо са пословично стерилним деловањем против Вучића, посвећено сатанизују Русију. Невоља се огледа у томе што натурањем безрезервног ЕУ пута раде против Србије и Срба, на пољу окончања онога што нам НАТО чини од краја 20. века.
Да би опскурни посао могао да оконча, Срби морају да му се коначно потпуно препусте и кротко, без покушаја да томе парирају, ставе све што душмани желе да нам ампутирају на НАТО и ЕУ џелатски пањ. Да није тако, бројне ајкуле у нашем малом али медијски утицајном евроатлантском акваријуму које би хтеле да испливају на државну површину, понудиле би ради тога у име својих страних ментора неки минимални геополитички аранжман прихватљив народу Србије како би им се он приклонио (нпр. враћање бар контроле над делом Косова и Метохије те поништавање преговарачке главе 35. према којој је сада услов за ЕУ интеграције заокруживање фактичког признања Косова, ревитализација изворног Дејтона).
Као што знамо од тога нема ништа. Ми треба да се извинимо НАТО Ђури што нас је тукао те да га снисходљиво замолимо да настави да нас злоставља. Ко то хоће ево му Бориса и екипе па нека њих подржи зато што је љут на Вучића, уместо да се бори да он са својим картелом буде срушен са власти и смештен где му је место, а „жута“ квислиншка конфедерација коначно оде на политичко сметлиште.
Добро је што студенти неће са њом, али важно је да са уверимо и да на њиховој листи у иоле већем броју нису присутни они који су јој идејно сродни или чак гори од ње (типа ултра србофоба Динка Грухоњића и његових пулена), те да јасно буде потврђено опредељење за поштовање Устава Србије у свим аспектима, укључујући и косовско-метохијски. Ако не буде тако, недвосмислено патриотска Србија мора да крене својим посебним путем, уз сав ризик од фрагментације фронта за промене. Ипак, надам се да ће већина студентских пленума одговорним националним потезима то спречити. Заслужују да у њих и даље имамо поверење.
На крају још једном да поновим оно што су нам студенти поручили већ 2024: да он оде а да се они претходни не врате! Хвала Борису Тадићу на подсећању да на томе морамо да истрајемо!
Извор: Бета
