Док председник обилази села Србије и између два политичка перформанса држи конференције о криминалу, хапшењима и обрачунима са “бахатим функционерима”, држава делује као систем који више не управља кризом него производи нову сваког дана. Најављују се смене у полицији, чистке, истраге, портали за пријављивање корупције — као да власт говори о некој туђој држави, а не о апарату који сама контролише више од деценије.
У међувремену горе сплавови, локали, град бруји од гласина, страха и теорија, а министар полиције готово да не постоји у јавности. У озбиљним државама, у тренуцима безбедносне нестабилности, први се обраћа министар унутрашњих послова. Овде се све своди на једног човека који коментарише истраге, пресуђује, оптужује, најављује хапшења и одређује политички ритам институцијама које би морале бити независне. Тако држава престаје да личи на систем, а почиње да личи на телевизијски студио са једним сталним водитељем.
Али највећи проблем више није ни власт. Проблем је део друштва који је изгубио способност разликовања озбиљне политике од спектакла. У атмосфери константне пропаганде људи више не реагују на институционални распад, него на сензацију дана. Данас је то пожар, сутра нека нова драма, прекосутра нови “државни непријатељ”. Важно је само одржавати буку.
Ипак, није тачно да су се сви привикли. Многи се више не плаше — многи се смеју. Не из неозбиљности, него из неверице пред количином апсурда. Јер када стварност постане толико гротескна, иронија остаје последњи облик здравог разума. Људи виде контрадикције. Виде да они који говоре о криминалу годинама управљају системом у коме криминал цвета. Виде да се одговорност увек пребацује на друге — на опозицију, медије, студенте, “стране факторе”, било кога осим на оне који имају сву моћ.
А студенти? Они су данас можда последњи озбиљан глас друштва. Једини који још имају довољно храбрости да постављају питања без политичког интереса и без користи. Зато их и нападају. Јер ауторитарни системи се најмање плаше опозиционих партија, а највише генерације која још није научила да ћути.
Зато није случајно што се студенти представљају као проблем. У земљи у којој је послушност постала пожељна особина, сваки облик слободног мишљења доживљава се као претња.
Можда је управо у томе кључна слика Србије данас: власт која производи хаос да би глумила спас, део народа који више не зна коме да верује, и студенти који, упркос свему, још верују да друштво може бити боље од ове бескрајне представе апсурда.
Др Светлана Цвијановић
