Mit o Prokrustu odavno je prestao da bude samo antička priča. U Srbiji on funkcioniše kao model ponašanja sistema – tih, institucionalan i uporan. Njegova suština nije u nasilju koje je vidljivo, već u meri koja se nameće kao jedina dozvoljena.
Prokrust nije pitao ko si, niti šta znaš. Pitao je samo da li staješ u njegov krevet. Danas taj krevet nose institucije, hijerarhije i nepisana pravila ponašanja. On ima jasne dimenzije: poslušnost, lojalnost, ćutanje i odsustvo samostalnog mišljenja. U savremenoj Srbiji problem nije neuspeh, već odstupanje. Nije greška ne znati, greška je znati više nego što je dozvoljeno. Nije opasno biti prosečan, opasno je biti samostalan. Oni koji se izdvajaju znanjem, integritetom ili hrabrošću ne doživljavaju se kao resurs, već kao smetnja.
Mehanizam je jednostavan. Oni koji „previše vire“ bivaju skraćeni – kroz diskreditaciju, ignorisanje, administrativno iscrpljivanje ili medijsku sumnju. Oni koji su „premali“ za uloge koje dobijaju bivaju istegnuti – titulama, funkcijama i autoritetom koji ne proizilazi iz znanja, već iz pripadnosti. Sistem se pritom stalno poziva na jednakost. Govori se o istim pravilima za sve, o jednakim šansama, o redu i stabilnosti. Ali to nije jednakost, već nivelacija. Jednake se ne čine mogućnosti, već se brišu razlike. Umesto da se prostor otvori za raznovrsnost, on se sužava na prihvatljivu sredinu.
Posebno je opasan narativ normalnosti. Rečenica „tako je svima“ služi kao opravdanje za svaku nepravdu. Ona poništava pojedinca i njegovu specifičnu situaciju, briše odgovornost institucija i pretvara sistemsku grešku u lični problem. Ko ne pristane na to, proglašava se
konfliktnim, teškim ili neprilagođenim. Prokrustovski sistem ne mora da bude otvoreno represivan. Dovoljno je da bude dosledan u kažnjavanju razlike i nagrađivanju poslušnosti. Posledice su vidljive: odliv znanja, apatija onih koji ostaju, urušavanje poverenja u institucije i osećaj da je svako isticanje rizično.
Društvo koje ne trpi izuzetak, osuđeno je na stagnaciju. Razvoj ne dolazi iz sredine koja je svima nametnuta, već iz susreta različitih mera, ideja i kapaciteta. Kada se mera prilagođava čoveku, društvo raste. Kada se čovek prilagođava meri, društvo se zatvara. Zato je pitanje Prokrusta u Srbiji suštinsko, a ne metaforičko. Nije problem u ljudima koji ne staju. Problem je u krevetu koji je proglašen za zakon. Dok god se taj zakon ne dovede u pitanje, svaki pokušaj promene biće dočekan kao pretnja, a ne kao prilika.
Bez prostora za razliku, nema ni pravde, ni razvoja, ni stvarne stabilnosti. Ima samo tišine koja se pogrešno naziva redom.
dr Svetlana Cvijanović
